Како сада ствари стоје, мисија ММФ-а, која је током претходне посете Београду начелно већ прихватила швајцарску формулу за обрачун пензија у Србији, када поново дође почетком октобра, даће зелено светло за то, како би до краја године тај швајцарски модел био уграђен и у закон.
Прате цене и зараду
Та формула за усклађивање пензија у Србији није новост, јер је примењивана од 2003. до 2006. године, а укинута је на захтев Светске банке, у оквиру тадашњег аранжмана са ММФ-ом.
У Европи скоро све земље имају формуле за усклађивање пензија, а највише њих користи управо швајцарску комбинацију раста цена и раста зарада. Аустрија, Италија, Француска и Шпанија усклађују пензије са растом цена.
„То је модел који се примењује у великом броју земаља и који је и најповољнији и фер за наше најстарије суграђане, јер се везује за два показатеља који су на крају и основне детерминанте висине пензија, а то су висина инфлације и висина плата у привреди“, оценио је министар финансија Синиша Мали.
Шта подразумева тај фамозни „швајцарски модел“ и шта ће значити за 1,7 милиона пензионера годишње усклађивање према 50 одсто инфлације и 50 одсто раста просечне зараде у привреди.
Како се рачуна?
Професор Економског факултета у Београду др Милојко Арсић објашњава то конкретним примером.
„Ако би плате расле у току једне године осам одсто, а инфлација, односно раст цена био два одсто, тада би пензије расле пет одсто. То значи да би оне расле за три одсто брже него што расту цене, али би расле нешто спорије од раста зарада“, илуструје он за Спутњик.
У случају повећања пензија од тих пет одсто, каква је тренутна ситуација, према параметрима по швајцарском моделу држава би морала да издвоји око 27 или 28 милијарди динара из буџета.
Зелено светло за увођење тог модела дали су и у Удружењу пензионера, јер сматрају да ће он, што је најбитније, донети предвидљивост на том пољу. А саговорник Спутњика уз то додаје:
„Такав модел индексације пензија је повољнији од оног који сада постоји у Србији и истовремено је фискално одржив. Дакле, могућа је његова дуготрајна примена. Нека евентуална суспензија би могла да се замисли само у случају неке велике нове светске економске кризе.“
На питање зашто је швајцарски модел погоднији у односу на неке друге где се усклађивања уз инфлацију везују и за БДП, а не просечну зараду, Арсић објашњава да су цифре о обрачуну плата у односу на БДП расположиве у краћем временском интервалу и мање подложне ревизији.
Запослени финансирају пензионере
У Србији се плате за неки месец објављују 55 дана после истека тог месеца, а коначан обрачун БДП-а за неку годину је расположив тек пола године по истеку те године. Уз то често се примењују ревизије БДП-а, јер се он прво процени, па се после коригује и то ствара додатну неизвесност, објашњава професор Економског факултета.
„Додатни економски аргумент да се примењују плате уместо БДП-а је тај што се пензије у систему који постоји у већини европских земаља финансирају из текућих доприноса оних који су запослени. Дакле, доприноси зависе од раста плата, па се наш систем заснива на међугенерацијској зависности где они који тренутно раде финансирају оне који се налазе у пензији“, напомиње Арсић.
Треба, међутим, истаћи да швајцарски начин обрачуна пензија не треба изједначавати са швајцарским пензијским системом који почива на три стуба — обавезни државни пензијски фонд, обавезни приватни фонд и добровољни приватни фонд који заједнички дају укупну пензију.
Захваљујући томе, на пример, просечна педесетогодишњакиња у Швајцарској одваја само 11 одсто месечних прихода, много мање него у Лондону, Њујорку или Токију, како би основни животни стандард задржала и у пензији. Уз то у Швајцарској је још 1999. године утврђено да се део прихода од пореза на додату вредност одваја за финансирање пензијског система како би се спречиле евентуалне кризне ситуације.
Приватни фондови
Зато Арсић напомиње да би се само по формули обрачуна пензије наш систем могао назвати швајцарским моделом.
„Он се у многим другим елементима разликује од тог модела и ми ћемо сигурно у будућности морати да се више ослањамо на приватне пензионе фондове. Закон о тим фондовима већ постоји у Србији, сада је отприлике око 200.000 људи укључено у приватне пензионе фондове. То су, углавном, запослени у појединим већим страним фирмама и неки запослени у јавним предузећима. Обухват је релативно мали, 10 одсто од оних који имају радну књижицу, који су формално запослени, укључени су у приватне фондове“, наглашава стручњак за јавне финансије, фискалну политику и макроекономију.
Он напомиње да ће како би себи обезбедили нешто веће дохотке у старости људи морати да имају још неки други извор прихода, а не само државну пензију која неће бити велика. И по томе нисмо изузетак.
„Државна пензија у већини европских земаља износи негде између 45 и 50 одсто зараде коју је неко остваривао. Упола је мања пензија, него што је била зарада. У Немачкој људи у просеку зарађују између 2.300 и 2.400 евра и са 1.200 евра ни у Немачкој не може баш добро да се живи. Зато људи користе и друге изворе средстава за старост и један од тих су и приватне пензије“, објашњава Арсић.
Он подсећа да се државни пензиони фонд у Србији осим из доприноса, са око 30 одсто и даље финансира средствима из буџета, дакле од ПДВ-а, пореза на зараде и других извора који нису везани за доприносе за пензијско осигурање. На питање да ли ће то морати да се мења, он каже да би тај систем требало да с временом смањује зависност фонда од буџетских трансфера, која је раније ишла и до 45 одсто.
Младост да мисли о старости
Што се тиче приватних пензија, мислим да је, осим пореских подстицаја који постоје у Србији, потребно људе едуковати од најранијих година да су приватне пензије нешто што ће им обезбедити додатна средства за старост. Они који су у приватним пензијским фондовима ће и даље бити и у државном и то ће им бити нека додатна средства, објашњава Арсић.
На питање да ли је недостатак новца или неповерљивост према приватном сектору после бројних пропалих приватизација разлог што се људи код нас мало опредељују за приватне фондове, професор Економског факултета каже да је и једно и друго по среди.
Они који имају зараду између 300 и 400 евра тешко да од тога могу да издвајају за приватно пензијско осигурање, али има доста оних који имају велике зараде, а не укључују се у те фондове. И за оне који у њих уплаћују иницијатива је најчешће дошла од самих предузећа која учествују у финансирању тих доприноса, јер тако имају повољан порески третман, истиче он.
Арсић зато сматра да је неопходно да се развија поверење у приватне пензијске фондове, али и да се савлада инертност људи који у младости не размишљају о старости. А кад почну да размишљају, то буде пред пензију када је већ касно да се уштеде потребна средства, наглашава Арсић.
