Сви смо знали да је Србија боља, али важно је било доказати да је и јача, како физички тако и ментално. Задатак је испуњен. После два тренинга добијена је и прва такмичарска утакмица и сада се селимо у неки други „градић“ од неколико милиона становника где нас чека дуел са репрезентацијом Порторика.
Људима мојих година сигурно застане кнедла у грлу када се у истој реченици појаве речи „кошарка“ и „Порторико“.
Почетак Дуцијеве борбе
Било је то 1972. године, Југославија је била званични првак света, али на Олимпијским играма у Минхену неочекивано је изгубљена утакмица против „индијанаца“ из Порторика. Онда се открило да је један од њих био „позитиван“ на нешто „негативно“, па су наши, у знак протеста, запретили напуштањем такмичења. Убедили су их брзо да не таласају превише (домаћини су имали много веће проблеме на тим Играма, распитајте се), па су се сви вратили утакмицама осим принципијелног Дуција Симоновића, који је тада и званично отпочео своју вечиту борбу против ветрењача.
После је Порторико победио нашу репрезентацију и у групној фази такмичења у Индијанополису 2002. године, али после смо постали прваци света, па се ударац лакше заборавио... И ето нам опет Порторика... Овога пута не би смело да буде проблема. Надам се...
Шпанци се извукли…
А онда нас чека Шпанија. Пребацио сам ТВ канал на пренос њихове утакмице са Ираном да проверим да ли су потукли неки од наших рекорда и запањио се нерешеним резултатом на два минута пре краја. Очигледно нисам довољно пратио уздизање Ирана до кошаркашке велесиле, или је Шпанија у оној незгодној фази „смене генерација“, која, као што смо то поуздано проверили, доноси многа разочарења већ виђеним победницима. Извукли су се, као Амери против Турске, односно као што Грци нису успели против Бразила.
Репрезентација Србије има велику шансу. Неке традиционално јаке селекције још се ослањају на времешне играче који не могу да издрже пун темпо, а великих пријатних изненађења којима се ФИБА надала проширујући првенство на 32 тима за сада нема. Кина је завршила такмичење (јако лоше за организацију), Амери се тек уигравају, а осим наших, највише су показале репрезентације у зеленим дресовима, па је добро што ту боју још неко време нећемо гледати са друге стране терена.
У наредној фази вероватно ћемо најзад видети више утакмица са неизвеснијим резултатима. Важно је да наши побеђују. Макар и слободним бацањима... Уосталом, шта фали слободним бацањима?!
То је била моја специјалност док сам играо кошарку! Мој најблиставији кошаркашки тренутак био је на једној драматичној утакмици „бетон лиге“ када су противници у „пенал завршници“ упорно фаулирали потписника овог текста („Удри певача!“). Шутирао сам 8 од 8 у последњем минуту!
Ето, сад и то знате.
Дејан Цукић, рокер, преводилац и талија српских кошаркаша већ деценијама, пише за Спутњик ексклузивне колумне током Светског кошаркашког првенства у Кини.
