Како оцењујете игру репрезентације Србије, да ли можемо боље и од овога и колико далеко?
― Резултат и 43 поена разлике против Порторика довољно говоре о нашој снази. Каже ми један пријатељ, у шали ― „Порторико је лош“. Нису они лоши, ко год је дошао на Светско првенство не може да буде лош, него смо ми јако добри. Ја гледам из тог угла. Што се тиче досадашњих резултата, они су стварно феноменални. Ангола и Филипини баш и нису мерило, али те утакмице су сигурно послужиле за припрему за ово што нам следи, да се уиграмо добро и да покажемо да смо стварно једна суперсила. То је скуп који је саткан у целину. Сале Ђорђевић је то лепо склопио, види се да постоји хемија, да је атмосфера на нивоу, и једноставно — имамо спољно-унутрашњу игру. Циркулише лопта и унутра и споља, и налазимо решења и под кошем и напољу. По мом мишљењу — ниједна репрезентација, осим наше, не може да се похвали тиме да на позицији четири и пет има пет играча који су високи преко 210 центиметара, а да су уз то врхунска и светска класа.
Шпанија је у веома неизвесној и тесној утакмици, у рововској борби, победила Италију. Како ћемо против Шпанаца у недељу?
― Исто као и са Италијанима. Шалим се, али се и не шалим. Све поштовање за Љуља, Марк Гасола и екипу, али мислим да смо генерално квалитетнији тим од њих и да ћемо то показати, јер смо се, једноставно, захуктали и тешко ко ће да нас заустави. Можда идем мало далеко, али мислим да су и Американци зрели за једно 20 разлике.
Када сте већ поменули Американце, јуче се навршило тачно 17 година од оног чувеног четвртфиналног дуела у Индијанаполису. Можемо ли да направимо поређење тадашње и садашње наше екипе и тадашње и садашње америчке репрезентације?
― Евидентно је да је кошарка напредовала и да се мења и систем. Ако поредимо моју генерацију и Американце против којих смо играли тада, не треба да заборавимо да су они имали на клупи једног Џорџа Карла, да му је помоћник био Грег Попович, петоструки освајач НБА прстена, да су у тој селекцији од 12 имали 9 ол-стар играча, почевши од Бајрон Дејвиса, Бена Валаса, Пирса, Реџи Милера, и да су чак њих четворица имали освојен НБА прстен, што за ову генерацију не важи. Једноставно, играло се на тлу Америке, у колевци кошарке, и нисмо имали нимало лак задатак. Што се тиче ове генерације Американаца, можда јесу млади, али су звезде у својим клубовима ― и Тејтум, и Мичел, и Кемба Вокер, али мислим да наши играчи, поготово Богдан, Бјелица, Јокић и Марјановић, врло добро знају да могу да се носе са њима и да су чак и бољи од њих.
Сећамо се оних ваших тројки које су преломиле утакмицу са САД, али морам да вас питам нешто друго. Како сте чували Реџија Милера?
― У својој глави сам дефинисао да је то исто човек од крви и меса. Јесте он можда легенда НБА лиге, али и ја сам Милан Гуровић. Једноставно, нисам га респектовао превише, зато што и иначе никога не респектујем, осим Бога. Зато је све и донело резултат. Јесам дао те тројке, али, као екипа смо играли добро. На свакој утакмици је искакао неко други, а чини ми се да је тако и са овом репрезентацијом. Увек неко повуче, рецимо Дивац и ја у том четвртфиналу, у полуфиналу Котуровић и Бодирога, па у финалу против Аргентине опет Бодирога. У регуларном делу је све функционисало, сви су имали своју ролу, свој допринос ― и чини ми се да је ова екипа слична оној нашој из Индијанаполиса. Стварно се види да су моћни. Додуше, ми смо изгубили два меча ― баш против Порторика и против Шпаније са Наваром и Пау Гасолом. Али, на основу свега, прогнозирам финале, ако не и злато.
Требало је да дебитујете за репрезентацију још на Светском првенству у Атини 1998. године, па је онда, дан пред почетак, стигла чувена забрана ФИБА, јер сте имали и грчки пасош. Како сте се осећали у том моменту и шта вам је прво пало на памет када сте сазнали за ту одлуку?
― Јако лоше сам се осећао, зато што сам месец и по дана провео са тим момцима на Копаонику, остављајући своју душу. И душом и телом сам хтео да играм за тадашњу репрезентацију Југославије. Дрес је већ био спреман и могао сам да имам још једно светско злато, али Бог ме је наградио касније. Кажем, јако лоше сам се осећао, поготово код куће, када сам гледао те утакмице. Нисам могао да се помирим са тим да само због једног папира нисам отишао на Светско првенство, које је за мене, као и дрес репрезентације, увек било светиња. Остаје жал, али, шта је ту је.
Да се вратимо на ове момке. Феномен Никола Јокић! Како га објашњавате?
― Тај момак је чудо природе. Када га погледате физички, рекли бисте да нити може да скочи, нити је нешто брз, али је јако брз у глави и у рукама. Једноставно, та његова „компјутер варијанта“ у глави ради посао. Мислим да има уграђен микрочип за реакцију и доношење брзих одлука у нападу, јер дечко је плејмејкер заробљен у телу центра. Он се, једноставно, игра са противницима. Погледајте са којом лакоћом и асистира и поентира. Реч је, дакле о ― феномену!
И, за крај, ко су ваши фаворити за освајање медаља? Кога ћемо 15. септембра гледати на постољу и да ли ћемо слушати „Боже правде“?
― Дај Боже! Из дубине душе навијам за то, не само зато што сам и сам освајао европску и светску титулу и што имам и једну бронзу, која ми је исто драга. Желим да наставимо тај континуитет, а имам и лични интерес. Имам кошаркашку академију и када ми долазе странци, поготово ове млађе генерације, за које репрезентација за коју сам играо полако пада у неки заборав, увек им кажем: Знате, дошли сте у земљу светских првака! У земљу Богдана Богдановића, Теодосића, Марјановића, Јокића... Дошли сте у кућу код шампиона!
