У француском департману Вогези налази се мали град Вител, који је познат у целом свету захваљујући флашираној води. Вода је главно природно богатство тог региона и за њу се бори неколико сила истовремено, а сви се суочавају са једним закључком — ризик од несташице воде је стваран. То се, пре свега, односи на утицајну међународну компанију „Нестле вотерс“, која је права за производњу добила почетком деведесетих година прошлог века.
Компанија „Нестле вотерс“ добила је дозволу за коришћење милијарду литара воде годишње, а према њеним званичним подацима — 2018. године су искористили 678.053 кубних метара воде, а то је мање од утврђеног максимума.
Према речима представника удружења „Вода 88“ Бернарда Шмита, проблем је у томе што је то саопштење компаније „Нестле“, а Управа за водне ресурсе не жели да им предочи податке, под изговором пословне тајне.
Вреди подсетити да та врста бизниса доноси велику зараду — цена литра пијаће воде из славине у Француској у просеку кошта од 0,002 до 0,003 евра, док флаширана вода кошта 0,5 евра. Дакле, она је од 100 до 200 пута скупља.
„Нестле“ покушава да представи ситуацију у нешто другачијем светлу.
„Само четвртина укупне потрошње одлази на ’Нестле вотерс‘“, тврди представница компаније Одри Рок.
Исто водено подручје користе и индустријска предузећа, пољопривредни произвођачи, као и градска водоводна мрежа. Према подацима компаније „Нестле“ — 2017. године је 47 одсто воде искоришћено за потребе индустрије — од тога 26 одсто за потребе „Нестле вотерс“ (0,75 милиона кубних метара). Швајцарска компанија тврди да су смањили потрошњу воде за 26 одсто од 2010. до 2018. године. Осталих 55 одсто воде користи локално становништво.
„Проблем је у томе што у мрежи постоји још 20 одсто искоришћене воде, а Комисија за водне ресурсе тај део приписује потрошачима. На основу чега то сваљују на нас?“, пита се Бернард Шмит.
Сваке године се укупно искористи око три милијарде литара воде. Нема довољно падавина за обнављање издана, који се постепено празни. Власти процењују дефицит на око милион кубних метара воде годишње. Због ризика од несташице воде покренут је пројекат о надокнађивању, који подразумева довођење воде у Вител из зоне удаљене 20 километара.
Поред техничких проблема који прате ту идеју, становници Витела негодују и због моралне компоненте.
„Мораћемо престати да пијемо нашу воду и да почнемо да користимо воду наших комшија, како би све остало за ’Нестле‘? Зар је то нормално?“, огорчена је Катрин Новиан, становница Витела.
На будуће проблеме указује и то што је другу годину заредом становништву у граду уведено ограничење на потрошњу воде.
„Укупни стални дефицит падавина узроковао је слабљење притиска у целом водоводном систему“, наводи се у саопштењу префектуре, а наводе се и мере које се морају поштовати.
„Општина је становништву бесплатно делила аераторе и то је њихов одговор. Да ли се шале? А да ли су од компаније ’Нестле‘ захтевали да ограниче свој рад у том периоду?“, иронична је Катрин Новиан.
Становници у овом малом граду немају усаглашено мишљење поводом тога, јер је из сваке породице неко запослен у компанији „Нестле“, па су за њих најважнија радна места. Међутим, од 2010. године до данас, број запослених у тој компанији у градићу Вител смањен је са 1.350 на 900.
Бивши заменик начелника Витела Силвен Луазан тврди да је то једна врста колонизације.
„У производњи воде ’Вител‘ у почетку се акценат стављао на квалитет и равнотежу, а са доласком ’Нестле‘, количина је постала најважнија“, објашњава он.
Концепт „колонизације“ покреће питање односа компаније и локалних власти. Средином 19. века компанију „Вител“ основао је Луи Булумје, а „Нестле“ је компанију откупио 1992. године. У то време власт је била тесно повезана са фабриком за флаширање воде, а то се није променило до данас.
„Власти и медији потчињени су интересима компаније ’Нестле‘“, рекао је Шмит. Као пример за то он наводи блиске односе извршеног директора „Нестле“ Питера Брабека у периоду од 1997. до 2008. године са председником Француске Емануелом Макроном.
Да ли такве везе помажу да се ућуткају критичари и да се спрече истраге у вези са пословањем компаније „Нестле“?
Од 1999. до 2003. године забележено је неколико случајева загађивања реке Пти-вер, која протиче кроз општину Вител.
Сценарио је био увек исти — испуштање хемикалија у реку узроковало је помор рибе у дужини од неколико километара, што је привукло пажњу власти. Према речима новинара Жан Луи Леконта, који је у то време радио у Вителу, упркос сумњама да је за то крива компанија „Нестле“ — никада нису пронађени докази за то.
Бивши радник компаније, који је био запослен у објекту „Нестле“ у суседном Контрексевилу, потврђује да је компанија учинила све да сакрије сличне инциденте. Он је набројао велики број случајева загађења, чији је био сведок.
„Током рада у фабрици, био сам сведок огромног броја загађења, како случајног тако и намерног — изливање велике количине мазута, парафина, избацивање неодговарајућег лепка за амбалажу, горива, соде, киселине и мастила, емисије гвожђе-хлорида, цурења хлоридних гасова. И свега осталог што се скривало од нас“, рекао је бивши радник „Нестле“.
Компанија „Нестле“ признаје само инцидент из 1999. године.
„Након што смо утврдили узрок тог случајног цурења, предузели смо све потребне мере како бисмо то поправили. Извршили смо неопходне корекције у сарадњи са Министарством екологије и одрживог развоја. Након тог инцидента од пре 20 година, није се догодило ништа слично“, саопштили су из компаније.
Међутим, према речима Шмита, удружење „Вода 88“ захтева да суд донесе одлуку о обустављању производње флаширане воде „Нестле“, али компанија не планира да заустави погоне.
На крају, компромис између жеље за профитом, којем стреми свака велика компанија, и жеље да се заштите природна богатства, чини се тешко достижним, па чак и немогућим задатком. Ситуација у Вителу указује на глобални проблем, који је климатско загревање избацило у први план.
