Све већу платежну способност Кинеза на својој кожи су буквално осетили магарци. Због тога што „еђао“ може да приушти све већи број Кинеза, број магараца у Кини се преполовио у последњих 25 година.
Повећана потражња Кине за магарцима довела је до тога да се цена магарца у Туркменистану учетворостручила, а огроман раст цена магараца доживели су и људи у Африци.
Магарци су као товарне животиње много битни у пољопривредној производњи — магарцима се допремају пољопривредни производи на пијаце у средњој Азији и Африци, па је изненадни пад њиховог броја и пораст цене довео до дестабилизације пољопривреде у земљама осетљиве привредне равнотеже.
То је довело и до тога да су Буркина Фасо и Нигер законски забранили извоз магараца у Кину. А појавило се и црно тржиште магарећих кожа.
То што се дешава са тржиштем магараца парадигма је која показује како ће да изгледа свет када просечан Кинез сустигне живот просечног западњака.
Ши Минг, новинар и публициста који је рођен Пекингу, а живи у Немачкој, то је недавно објашњавао на швајцарској националној телевизији, преноси РТС.
Минг тврди следеће — када би просечна кинеска породица поседовала оно што поседује добростојећа немачка породица: кућу, викендицу и два аутомобила и када би јела онолико меса колико једе немачка породица више средње класе — планета би стала.
Можда не буквално, али нестало би стоке за узгој, нестало би бетона за куће, нестало би лимова за производњу аутомобила...
Оно што је 1998. године звучало много бесмисленије него 1958. године — сада је постало реалност.
Будућност је стигла — Енглеска је надмашена, Америка је достигнута.
Будућност која се најбоље чита са магарећих кожа.
