„Решили смо да снимимо наставак, филм и серију од три епизоде, чија радња би се дешавала у Београду како бисмо додали српски колорит, промовисали српску културу и Србију као туристичку дестинацију. Руска продукција је радо одговорила на наш предлог, добили смо подршку Града Београда и МТС-а, и након годину и по дана дошли до првог снимајућег дана“, рекао је Биковић на конференцији за медије и открио да су неке од улога поверене нашим популарним глумцима попут Љубомира Бандовића, Миодрага Радоњића, Жике Тодоровиће, Јелисавете Орашанин...
У кратком разговору за Спутњик, Милош Биковић открива како се и колико тешко глумац „пребацује“ из тешке приче у лаку комедију, из „Балканске међе“ у „Хотел Београд“
„То је оно што би сваки глумац требало да је у прилици да уради, а често није — да врши трансформацију. После филма ’Балканска међа‘, који је био тежак и реферисао на историјске догађаје, сада имамо ’Хотел Београд‘ који је све само не то — дакле, без тежине и историје. Ово је савремена духовита топла људска прича која треба да прикаже Србију на леп начин, онако како Србија заслужује и да покуша да поправи штету која нам је нанета деведестих година прошлог века.“
Да ли је такво приказивање Србије можда нека твоја глумачка мисија, то да додатно радиш на тој слици?
— Да, стало ми је до те слике и мислим да би сваком нормалном човеку који се бави делатношћу која утиче на имиџ и слику његове земље требало да буде стало. И кад већ имам прилике, трудим се да то и урадим.
Филм који ће се снимати у Србији имаће, како кажеш, наш шмек. Колико Руси то могу да осете и разумеју, колико си ти лично томе допринео?
— Сугерисао сам. Идеја за овај филм јесте била моја. Од прве замисли учесник сам у остваривању те идеје и надам се да ће све испасти како треба. Не знам колико сам допринео том разумевању, али да радим на томе да разумеју и да им то приближим — да, то је тачно.
До чега ти је највише било стало, шта је оно што си сматрао да неизоставно треба да буде део слике о нама?
— Ништа нисам сугерисао на силу, само сам упућивао на све што сматрам да је код нас привлачно. Оно што ми је било важно јесте да у филму постоји хумор који има топлину, хумор који је наш, аутентичан, а опет разумљив руском гледаоцу. Нисам сугерисао конкретне детаље, нисам инсистирао, желео сам да то буде природно, да они сами осете. И мислим да се управо то и дешава.
Кажете да вам је Кустурица био веома инспиративан. Где ћемо све препознати Кустуричин рукопис?
— У сценографији, музици, колориту... Знате како, није Емир Кустурица то измислио. Он је то у животу видео и онда спојио и сублимисао. И та сублимација реалности је оно што ми препознајемо као његов рукопис. Тачно је да у сваком пројекту Емира нешто малтретирам, стално му пишем, молим га да нам дозволи да се на њега реферишемо, да га цитирамо, да учествује у филму... И сваки пут ми изађе у сусрет. Он је у Русији заиста нека врста наше визит карте. И Руси га препознају, дођу и кажу: „О, ово је као у Кустуричином филму“.
Да ли је стварно тако лако као што изгледа — одеш у Русију, па добијеш улогу код Михалкова, изградиш каријеру и направиш копродукције, упослиш и друге српске глумце да у тим руско-српским филмовима добију ангажман... Ако је лако — шта је формула, где се проналази кључ за ту браву?
— Мислим да другачије не бих могао.
Да ли то значи — волим глуму, волим Србију, волим да будем то што јесам?
— Да, управо тако, све то и још само да се подвуче са: „Да, једноставно је“.
