Покушај интернационализације проблема кроз прилоге на интернету („Промаја, именица: тајанствена природна појава одговорна за патње и смрти милиона људи на Балкану кроз историју“), или кроз штампане мајице са поруком („Милиони долара за борбу против АИДС-а, али шта ћемо са ПРОМАЈОМ!?“) — није успео. Промаја је остала наш проблем. Показало се, заиста смртоносан.
Ошамућујући танго
У уторак 10. септембра 2019. године она је убила снове о светској кошаркашкој титули нашој малој, дрчној нацији, окупљеној око телевизора у раним поподневним часовима. Промаја кроз некада гранитну одбрану кошаркашке репрезентације Србије допустила је Аргентинцима да заиграју ошамућујући танго (а они који су се кладили на Србију, остали су без кеша).
Чим је онај малиша заврнуо иза леђа лопту усамљеном несмејнику под нашим кошем, знао сам да би било боље да наставим са преводом књиге о Елвису, уместо да гледам пренос. Ипак, гледао сам до краја и видео поезију лепоте игре коју обожавам, али у погрешној нијанси плаве боје.
Капа доле
Хеј! Били су бољи. Капа доле. Треба признати и суздржати се од већ захукталог „лова на вештице“. Сви смо криви за овакво разочарење, од селектора и стручног штаба, преко играча и представника медија, па све до најмање бубуљице на лицу пубертетлије који је користио савремену технологију да прозива неког од кошаркаша, јер је играо у погрешном тиму, или је једном прескочио репрезентативне обавезе ради сопствене каријере. Све су то момци од крви, меса и осетљивих осећања. Можда је баш помисао на увредљив коментар допринела да се некоме скрати рука у одлучујућем тренутку, или да му мисли одлутају ношене промајом.
Идемо даље…
Првенство се наставља. Момци ће на крају можда бити пети, а можда осми на свету. Пре него што бацимо први камен, или прву ружну реч, можда би требало да се присетимо — у чему смо то још осми на свету?
Дан пре кошаркашке промаје, један много снажнији проток ваздуха однео је живот дивног човека кога сам имао задовољство да познајем. Играли смо баскет неколико пута... Свега пар часова касније, напустио нас је још један мени близак пријатељ... Разумећете да ми је пораз од Аргентине био много мање важан.
Има већих ствари од игре лоптом, али она ће увек на нашим теренчићима рађати нове хероје, нове страсти и нове победе. Како год да се овога пута заврши.
Дејан Цукић, рокер, преводилац и талија српских кошаркаша већ деценијама, пише за Спутњик ексклузивне колумне током Светског кошаркашког првенства у Кини.
Претходне Цукићеве колумне читајте ОВДЕ.
