Аргентина је пре два дана изгурала Србију са победничког постоља Светског купа, да би јуче, тријумфом над САД, Француска избрисала њено име с директног лета за Токио, где ће се наредне године одржати Олимпијске игре. Како то обично бива у земљи Србији после разочаравајућег резултата, разлоге зашто се „орлови“ враћају кући без оствареног бар једног од два зацртана циља анализирају и анализираће многи знани и незнани, позвани и непозвани...
Знан и позван је Дарко Миличић, један од највећих талената које је Србија изнедрила, момак који је са својом генерацијом од 2005. до 2007. године осетио суровост јавности због репрезентативних неуспеха.
„Прво, ако ме питате да ли знам како је могао да се избегне неуспех, одговор је: да сам знао, сигурно бих то знање применио у периоду који сте горе напоменули, па данас не бисмо имали етикету најгоре генерације. Друго, у оваквим моментима није коректно износити било какве паушалне закључке“, почиње Миличић разговор са „Новости“:
„Можемо само да стегнемо руку тим момцима и стручном штабу, честитамо им на свему што су последњих година урадили за нашу кошарку и колико су радости донели Србији.“
Нација је очекивала злато, а сада ће, до јуна следеће године када су квалификације, стрепети за пласман на Олимпијске игре.
„Постојао је притисак медија, па и нације, играчи сами себи највише створе притисак који зна понекад да погура ка напред... Али реалност не мора увек да се поклопи са очекивањима. Сетите се моје генерације из 2005. за коју је важило правило ’или прво место или ништа‘, па селекције Шпаније коју је 2007. цела њихова држава још пре почетка Евробаскета видела на врху, или САД 2002, 2004. и 2006. године... Људи, то вам је спорт. Понављам, свака част момцима, сви су се одазвали, била им је част да тренирају скоро цело лето и играју за Србију.“
Ипак, погнуте главе су напустили терен у најважнијим мечевима.
„Погледајте остале националне тимове и схватићете да није изненађење само наш резултат. Није флоскула, данас многи играју кошарку, свака утакмица је ’до коске‘.“
„Зато вам уз сав квалитет, а сви наши играчи несумњиво имају квалитет годинама потврђиван и у репрезентацији, и у клубовима, треба и коцкица среће да употпуни шампионски мозаик. Људи који су се такмичили на том, врхунском нивоу, врло добро разумеју о чему причам.“
До јула ће репрезентативци носити терет садашњег неуспеха.
„Знам како се осећају. Што се каже — не бих им био у кожи. Али, с друге стране, када погледате цео овај циклус, од прошлог Светског купа до данас, имају разлога да буду поносни. Мени се није посрећило, вероватно нисам ни заслужио да заиграм на Олимпијским играма, или закорачим на бар један победнички степеник на великом такмичењу. Тако је Бог хтео. Али уживао сам у сваком њиховом успеху, замишљајући да будем, не главни играч, него само делић тога...“
