„Десио се историјски догађај. Како се наводи у одлуци Синода — овим се завршава процес превазилажења црквених подела у иностранству, које су настале после револуције и грађанског рата. То је друга фаза уједињења. Прва је била 2007. године, када се Загранична црква припојила Руској православној цркви. Сада смо опет заједно“, рекао је портпарол Синода Владимир Легојда.
Подсетимо — Руска православна црква је одмах након распада СССР-а и повратка слободе вероисповедања почела активно да ради на свом препороду. Наравно, прво је требало подићи порушене храмове у оквиру граница Русије и привући вернике, а затим се кренуло на враћање руских епархија, које су 70 година функционисале ван оквира своје патријаршије. Такве структуре су биле Руска православна загранична црква и Архиепископија западноевропских епархија руске традиције („Руски егзархат“ Васељенске патријаршије). Обе ове структуре су настале после Октобарске револуције.
Руска православна загранична црква, коју су основали руски емигранти 1921. године у Сремским Карловцима, самостално је функционисала све до 2007. године, када се вратила под јурисдикцију Руске православне цркве Московске патријаршије, као једна од њених помесних цркава. Највећи део руских цркава и манастира по свету управо припада њој — више од 400, а између осталих, припада јој и једна у Јерусалиму.
Након овог догађаја није изгледало да Руска православна црква активно ради и на повратку под своје окриље мањег дела руске црквене дијаспоре — „Руског егзархата“, који је формиран 1930. године са центром у Паризу. Он је само привремено признавао примат Цариграда, због ситуације која је тада владала у СССР.
Међутим, Константинопољ је у новембру прошле године једнострано одлучио да распусти „Руски егзархат“ и предложио је његовом свештенству и верницима да пређу под јурисдикцију локалних грчких архијереја. Фактички је одлучио да руске манастире претвори у грчке. Васељенска патријаршија је крајем августа искључила из својих редова поглавара Руског егзархата Јована, а почетком септембра је превела руске епархије под јурисдикцију митрополита Галског Емануела (Адамакиса), који је постао познат због тога што је крајем прошле године припремао сабор за формирање нове цркве у Украјини.
Архиепископија која негује наслеђе Руске православне цркве из царског времена то није могла да прихвати и почела је да разматра друге опције свог постојања.
„Ово није обичан црквени чин, већ последњи акт, којим се завршава драма револуције и грађанског рата, драма поделе нашег народа“, објаснио је руски патријарх Кирил на недељној проповеди у храму Свете кнегиње Олге у Москви.
?uselang=it#/media/File:San_Remo014.jpg){kind=link}