После гостовања у неколико десетина светских градова, пројекат под генеричким насловом „Remote X“, који се увек преформулише у складу са тим у ком се граду изводи, долази у Београд. Он ће први пут бити изведен у дану Пролога, а затим и сваког дана током трајања 53. Битефа, и то зато што се у њему преплићу обе златне нити главног програма — и уметничка и тематска.
У пројекту се публика не утапа у сценску ситуацију, већ је, у недостатку извођача, сама ствара, мада не у потпуности самостално. Пратећи упутства из слушалица, гледаоци крећу у шетњу Београдом, од једне до друге знаковите локације које су изабрали аутори. Они истовремено имају снажан, чулни доживљај бивања у заједници и могућност да о њему сами за себе контемплирају. Глас из слушалица наводи нас да размишљамо о томе познајемо ли град у ком живимо, да ли се боље осећамо у групи или ван ње, како се сналазимо у заједници, да ли кроз живот идемо сами, или нас води неки надређени механизам.
Уочи првог извођења овог необичног перформанса, редитељ Антон Роуз открио је за Спутњик колико је наша престоница инспиративна за представе попут ове његове.
„Бојим се да чак нисмо у могућности да искористимо сву инспирацију коју смо овде добили. Превише је занимљивих места. Очигледно је да у Београду постоје прелепе локације и велики изазови као што је саобраћај, који је нама врло интересантан, пошто је суштина наше представе да навигацијом водимо људе кроз град. То је био изазован аспект, за који се испоставило да је врло продуктиван. Мени се то веома свидело, иако се вероватно не свиђа толико људима који овде живе“, објашњава Роуз за Спутњик.
У вашем пројекту публика су глумци, а град је позорница. Шта желите да нам поручите таквом необичном поставком?
— У суштини, другу перспективу и различит поглед на ваш град, или било који други град. Имате свој доживљај града, а покушавате да нађете нову перспективу сагледавања. Да видите град као представу, да га искористите као сценографију комада и то у великој мери мења вашу визуру.
Погледајте трејлер представе Антона Роуза:
Постоји ли данас више индивидуалност или смо сви програмирани по истом принципу?
— Мислим да живимо у времену неке сулуде индивидуалности. Људи су врло различити, али у исто време очигледно постоје ствари које ми сви радимо на врло сличан начин, чак и ако немамо свест о томе. Некад је веома изненађујуће колико на крају сви мање-више идентично реагују на многе ствари и исти окидачи све нас покрећу на исти начин. Некад на добар, некад на лош, али је увек лепа и продуктивна та рефлексија.
Сусрет са том вештачком интелигенцијом наводи групу да сама на себи спроведе експеримент. Хоће ли нас вештачка интелигенција превазићи и поразити као људска бића?
— Велики сам фан филма „Терминатор“, али у исто време сам прилично сигуран да у реалности нећемо искусити такав исход. Суштина је да смо ми сви учесници једног великог експеримента и нисам сигуран како ће се то завршити.
На који начин се доносе заједничке одлуке и кога ми, заправо, следимо, када нас воде алгоритми? Да ли смо и у животу препуштени центрима моћи, који данас размишљају уместо нас? То су питања која сам перформанс намеће, али како Ви као редитељ одговарате на њих?
— Увек узимам за пример како алгоритми побољшавају мој квалитет живота, а понекад сам у исто време у страху да моји инстинкти или вештине могу да се успоре, пошто толико ствари компјутер може да заврши уместо мене. Користећи интензивно електронску пошту у претходних пар недеља схватио сам да ми рачунар нуди да сам заврши реченицу коју сам ја започео. У исто време је веома олакшавајуће, а са друге стране станем и запитам се — да ли треба то препустити машини. Али то је та непрестана борба коју живимо. И ја будем лењ с времена на време, морам признати.
Како видите савремени театар? Позориште без глумца, експерименте попут овог вашег... Каква је будућност позоришта и уметности уопште?
— Не мислим да је ово нужно форма која се на неки начин такмичи са класичним театром, или у смислу да ће искључити један од праваца у позоришту. На крају крајева, уметност је оно што осећаш да треба да испољиш и могућности да то испољиш, као тим или редитељ. Мислим да се све своди на испробавање различитих форми које нам отварају нове хоризонте театра, отварају нове хоризонте и нама као креаторима и редитељима, а и публици. То је врло интересантно и врло продуктивно. На крају, увек нам је потребно да гледамо нешто, али док год је интересантно, иновативно и ново, мене не занима која је форма.
А савремени свет и нас као појединце у њему? Колико се политичке прилике одражавају на уметност?
— Углавном сам био оптимиста по том питању, али морам да признам да ми цела ова полемика око климатских промена не избија из главе… Као и сви остали, упућен сам на медије, слушам вести, мање-више. Да, политичке тензије су, нажалост, снажно повезане са уметношћу. Надам се најбољем, мада сам у последње време много песимистичнији, него што сам био пре, по питању глобалне ситуације.
Да ли данас уметници имају довољно слободе?
— Као уметник морам да признам да је инспиративно, нажалост, када ствари не иду како треба. Не сматрам да је уметност неопходна, али свакако помаже људима да се носе са свим тешкоћама. Велика уметничка дела инспирисана су великом патњом. А велика уметност, можда, мотивише на мирније и позитивније сагледавање ствари на крају. Политички проблеми могу да изнедре велика уметничка дела.
