Интелигентно и вишеслојно комбинујући мотиве и грађу из романа Едена фон Хорвата „Младеж без бога“ (1936) о младима у нацистичкој Немачкој и књиге „Хероји; Масовна убиства и самоубиства“ (2015) Франка Бифа Берардија о младим људима који извршавају масовна убиства и самоубиства, Шепаровић развија полемички дискурс о узроцима, манифестацијама и последицама насиља међу младима у данашњем свету, узрокованом неолибералним капитализмом, опсесијом самопромоцијом, распадом хуманистичке идеје заједнице, те дарвинистичким инстинктом опстанка у џунгли.
„Све то повезује идеја да јачи мора да победи слабијег и да су слаби увек у немилости јаких и богатих, што ми овде у нашем региону јако добро познајемо. Сви смо ми слаби и на немилости неког јачег од нас“, рекао је Шепаровић Танјугу уочи представе.
„Шепаровићеви јунаци“ у енергетски изузетно силовитом тумачењу групе младих глумаца инфицирају се насиљем путем опсесије видео-играма на тему општих катастрофа и шеровања фотографија и снимака насиља над вршњацима на друштвеним мрежама, а затим их обнављају у стварном животу.
„Хорват је говорио о младежи која је остала без оријентира и вредности, па онда долазе тоталитарне идеје које их претварају у неку врсту предатора који су спремни и убити. За њега је младеж без бога она која је спремна да убије и то важи и данас. Фашистичко биће се у 21. веку мало другачије ствара, али у основи је поново мржња и да јачи мора средити слабијег“, рекао је Шепаровић.
Фашистичко биће 21. века се, према његовом мишљењу, разликује од оног у 20. веку можда једино по технологији коју поседује.
„Онда се сетимо медија који производе лажне вести и демократске идеје да ћемо знањем и разумевањем моћи нешто да променимо, а људи су данас супер изгубљени, а оно што је чињеница, посебно у развијеним земљама, јесте да су млади у доби између 16. и 24. године усамљени и то је последица супер индивидуализма. Сви смо ми супер индивидуе, а заправо, разлике међу нама се своде на то који мобилни поседујемо“, приметио је Шепаровића.
Констатује да је у региону на снази врста историјског ревизионизма, што траје скоро 30 година, да млади у школи, код куће, из медија уче да мисле на себе и среде оног до себе, а оно у чему Шепаровић види сличности између региона и развијеног света, јесте у том инсистирању на белом хришћанском идентитету.
Еден фон Хорват успео је да прикаже настанак фашистичког човека, а Берарди у делу „Хероји“ окупља већину ликова из представе: Ерика Хариса, Дилана Клеболда, Чоа Сенга Хуија, Пеку Аувинена, редом убице из школа, који су своје крваве походе завршили самоубиством, као и Андреаса Брејвика.
Представа која комбинује сценску игру и њено видео-посредовање, завршава се Брејвиковом одбраном на суду, не остављајући тако никакву наду.
„Хорват је видео наду у младим људима који у Хитлерово доба читају забрањене књиге. Данас ништа није забрањено и можда видим наду у томе да људи почну размишљати шта се може урадити када се више ништа не може урадити. Берарди је песимиста и једину наду виду у неучествовању у игри“, рекао је Шепаровић.
Признаје да је доста песимистичан и не види да ће се у скоријој будућности нешто преокренути.
„Било би занимљиво да неки леви наративи окрену ствари, али тренутно ови десни знају шта треба. Левица има пуно питања, а десница има јасне и једноставне договоре. Зато и нисам претерано оптимиста“, нагласио је Шепаровић.
Шепаровић је одлично познат Битефовој публици. Његова представа „Фрагиле“, настала као копродукција Монтажстроја и Интеркулта из Стокхолма, освојила је на 33. Битефу 1999. Награду публике, док је на 47. Битефу 2013. комад „А где је револуција, стоко?“ освојила Специјалну награду.
