Он каже да му се код Београда много свиђа то што осећа да српска престоница није глобализована као остатак света.
„Ако погледате Лондон, Париз, Берлин — сви поприлично изгледају исто. Овде осећате другачију културу, дух и атмосферу и то ми се много свиђа“, истакао је гост Битеф фестивала у интервјуу за Танјуг.
Остермајер овога пута публици представља „Историју насиља“ рађену по аутобиографском роману младог француског писца Едуара Луија, у продукцији Шаубине ам Ленинер Плац (Берлин).
„Прича ме је доста дирнула, сва комплексност и све контрадикторности које носи и начин на који Едуар гради причу, даје форму посттрауматском синдрому, градећи причу не хронолошки већ приказујући нарацију из различитих углова и при томе показује да су могућа различита гледања на оно што се десило“, објаснио је Остермајер.
Студент из француске провинције покупи, на некој париској улици, младог Алжирца и одведе га у стан и све се завршава крађом смартфона, силовањем и немогућношћу да се ово силовање адекватно пријави породици и надлежним службама.
Аутобиографску причу Луија Остермајер склапа као слагалицу, комбинујући временске перспективе и мање целине наратива, градећи тако драмску напетост, а у средишту није сам еротско-крими заплет, већ различита друштвена зла, нека од њих наизглед невидљивија, изнутра разграђују грађанско друштво: провинцијска затуцаност и нетолеранција, ксенофобија, непрофесионалност и предрасуде у јавним службама (медицински систем и полиција).
„Он пружа и једну врсту анализе друштва, указујући на класе, социјалну искљученост, сиромаштво, миграцију, хомофобију и расизам. Ова прича пружа пак много комплекснији поглед на ситуацију, али исто тако јесте једна лична перспектива аутора“, истакао је Остермајер.
Он је приметио да како се друштво све више дели и расте порив за преживљавањем, све су веће разлике између класа, враћају се сиромаштво и беда, па је боље да се говори о непривилегованој, него о радничкој класи.
Поред радничке класе, у последње време га преокупира тема успона екстремне деснице, па управо ради на комаду према књизи у којој се аутор заправо пита који су узроци тога.
„Тешко је одговорити сажето на то питање, али део узрока је у слому левице и неуспеху социјалдемократских партија, као и појединих комунистичких партија у Француској и Италији“, сматра Остермајер.
