„Ја се свакако залажем, и то је политика коју представљам, да ли ће она добити подршку народа или не, ја се залажем за разграничење са Албанцима. То да имамо територију која се не зна ко је како третира и шта коме припада, то је увек извор потенцијалних сукоба, потенцијалних недаћа и много проблема. Да ли ћемо у томе успети или не, то је већ друга ствар. Не зависи од нас, рекао сам безброј пута, за танго је потребно двоје“, рекао је Вучић новинарима у Шиду 9. августа 2018. године.
Питање статуса јужне српске покрајине у фокусу је српских, албанских, али и међународних политичара већ дуже од две деценије, а ово су неки од планова које су разматрале српске власти.
Тадићев „План о четири тачке“
Бивши председник Србије Борис Тадић својевремено је изашао у јавност са такозваним „Планом у четири тачке“ за решење питања статуса Косова, а на то шта је под њим подразумевао подсетио је у интервјуу листу „Блиц“ 16. јуна 2019. године.
„Мој план је подразумевао, пре свега, заштиту српских институција на Северу Косова, гаранцију сигурности наше имовине и безбедности наших грађана, модел Атоса или Латеранског споразума за цркве и манастире и персоналну аутономију на југу. Укратко речено, заштиту свих наших преосталих интереса који нису предати Кумановским споразумом“, рекао је тада Тадић за „Блиц“.
„Мање од независности, више од аутономије“
И последњи председник СРЈ и некадашњи премијер Србије Војислав Коштуница имао је предлог за решење питања Косова. Као председник Владе залагао се за то да решење за КиМ буде надгледана аутономија, која представља компромис који искључује све екстремне опције.
„Надгледана аутономија, за разлику од надгледане независности, сагласна је Повељи УН и Уставу Србије. Тиме би било омогућено Албанцима да у Аутономној покрајини Косово и Метохија управљају својом властитом будућношћу и остварују своје инетересе“, сматрао је Коштуница, који је био за принцип „мање од независности, више од аутономије“, што је максимум који покрајина може да добије, а предлагао је и модел Хонгконга и Оланских острва.
Коментаришући медијске наводе о поређењима Хонгконга и Косова и Метохије, председник Србије Александар Вучић данас се запитао да ли би то значило да би требало да изнајмимо територију на 100 година.
„Ко ће да то прихвати и с ким сте разговарали од Албанаца који већ имају неизнајмљену територију, коју су добили за време вашег мандата?“, запитао је Вучић.
Додао је да је одговорио на овакав начин како би се видео бесмисао таквих предлога. Бесмисао тог предлога илустровао је чињеницом да у Хонгконгу живе Кинези, а на Косову и Метохији 93 одсто становништва чине Албанци, а не Срби.
Ђинђићева федерализација
Питање Косова било је у фокусу српског премијера Зорана Ђинђића, који је убијен 12. марта 2003. године. Једну од идеја изнео је и у свом последњем интервјуу новинару „Двери српских“ у Бањалуци 21. фебруара 2003. године, када је навео неколико фаза које је сматрао неопходним у процесу решавања питања Косова.
„Значи, прва фаза је стварање у светском јавном мњењу расположења да се та тема покрене, друга фаза је да изађемо са неким својим идејама како то питање може да буде решено. Врло једноставна идеја је да федерализација Косова и Метохије представља оно што ће омогућити да Срби на КиМ буду признати као конститутивни народ, који ће имати своје институције у оквиру заједничких институција. А ми бисмо онда, као Србија, дали времена таквом Косову да профункционише ако може. Ако не може, идемо даље. Ако Албанци не желе да Србе третирају као равноправне и као једну националну заједницу, а не националну мањину, онда да видимо шта“, рекао је Ђинђић.
Разграничење и „Атоски модел за српске манастире“
За Добрицу Ћосића, академика и првог председника Савезне Републике Југославије, кажу да је први отворио питање Косова и отворено се залагао за поделу јужне српске покрајине. У књизи „Косово — 1966-2013“, коју је приредила пишчева ћерка, а обухвата наважније текстове које је о Косову Ћосић исписао у пола века, у делу „Предлог за животну коегзистенцију албанског и српског народа“ се наводи:
„У видном пољу рационалног окончања косовске трагедије не постоји ни теже ни боље решење за животну коегзистенцију албанског и српског народа, ни поузданији пут ка трајној консолидацији балканског простора, од територијалног разграничења између Албанаца и Срба на Космету. Одговорност за будућност налаже данас Србима и Албанцима да вековну битку за Косово реше споразумом, поштовањем права и једних и других и да освету замене сарадњом“.
Ћосићев предлог могао би се свести на неколико тачака — територијално разграничење Албанаца и Срба на КиМ треба да почива на компромису историјског и етничког права, а основа територијалног разграничења требало би да буде демографско стање пре албанског сецесионистичког устанка и агресије НАТО на Србију и Црну Гору. Такође, разграничење треба да се заснива на пуној равноправности и поштовању свих људских и националних права, док средњовековним манастирима Пећка патријаршија, Дечани и Девич, након повраћаја национализованих земљишта и шума, треба дати самоуправни положај и права по Атоском моделу.
