На Светски дан чишћења, отвара се изложба чији наслов, према речима светски признате уметнице, представља метафору и односи се чишћење прошлости, свести, њене уметности од лоших радова и додаје да је једино погрешила што назив изложбе није „Чистачица“ јер је много радикалније од „Чистач“.
„Нисам желела ретроспективу, јер после тога очекујете да ће уметник брзо умрети. То је као одлазак у пензију, а ја ћу умрети радећи“, рекла је Абрамовић.
Она се присетила да је пре 44 године последњи пут излагала у Београду, након тога је излагала широм света, али никада није позвана у Србију све док то није учинила премијерка Ана Брнабић, када је дошла на њену изложбу у Ослу.
У својим перформансима увек се бавила телом и болом, сматрајући да ако човек наноси себи бол да би се ослободио страха, онда је бол у реду.
„Далај-лама је рекао да је једини начин да зауставиш бол — да пронађеш начин да опростиш. Ја сам у својој аутобиографији говорила о свом детињству и својој породици, што ми је било јако тешко, али тако сам се тога ослободила и то поделила са другима, и та књига је преведена на 22 језика“, рекла је Абрамовић.
Каже да је много њених радова базирано на Балкану и ономе што је њена земља прошла, попут „Рачунајте на нас“ посвећен деци Балкана у рату.
„Били смо уништена земља, али смо имали снагу младости и мој једини начин да помогнем је била уметност“, истакла је Абрамовић.
Наглашава да је у Београд дошла отвореног срца и да све то за њу представља велико емотивно узбуђење.
„Сви моји радови су овде. Стварно сам дошла на своје тле. Од наше јаке хране боли ме стомак, али појела сам све — од гурманске пљескавице до телетине испод сача. Иако обично живим у неком простору између, као што су аутобуске станице, аеродроми, паркови, одакле црпим своју инспирацију, јер је судбина ту отворена и све је могуће, у Београду је мој дом. Живела сам у Македонској 33, моја прва љубав је живела прекопута Политике, ручала сам у Грмечу, на гробљу сам учила за испите, а било је и практично јер људи обично на гробље доносе храну, па сам увек имала шта да поједем. Све је овде“, рекла је Абрамовић која је своју каријеру и почела седамдесетих у Београду.
Фасцинирана је податком да је за само два дана подељено 6.500 улазница за њено предавање 28. септембра, јер „ниједан визуелни уметник у свету није говорио пред толико људи“, назвавши то „Уметнички Вудсток“.
На питање да ли је статус највеће звезде на светској уметничкој сцени на неки начин ограничава и носи ли то одређену одговорност, Марина је цитирала Вудија Алена: Данас сам звезда, сутра сам црна рупа.
„Да сам постала звезда у двадесетим или тридесетим годинама, сада бих већ била мртва, успех је долазио постепено и никада ме није променио јер сам увек сматрала да је то пролазно. Људи су од мене направили звезду, а не ја. Уметник не треба да буде идол, јер је рад најважнији, а не он. Али мој положај свакако носи велику одговорност“, сматра Абрамовићева.
Наглашава да није политичар, већ уметник, али да њена изложба „Чистач“ довољно показује да се, ако се улаже у културу, добија висок стандард. Уверена је да ће Музеј савремене уметности у будућности бити више отворен за своје програме.
Казала је и да јој је у свету помогло то што долази са простора бивше Југославије и што је жена и да сматра да су жене јаче од мушкараца.
„Од баке сам научила спиритуалност, од оца храброст, од мајке вољу и дисциплину. То ме је учинило јаком и не волим феминизам јер он жене ставља у одређену категорију, а за уметност није важно да ли је неко жена, мушкарац, ове или оне расе, хомосексуалац. Постоји само добра и лоша уметност“, рекла је Абрамовићева.
Мотивацију за своје стваралаштво добија, каже, из свог живота. Идеју може добити док у кухињи сецка лук или док лети авионом, а узима само оне идеје које носе страх, лепе је не занимају.
„Ако ми се каже не, онда је то тек почетак“, додала је.
Одговарала је и на питања новинара која се нису односила на њено стваралаштво, те је тако рекла да зна да направи сарму, да воли српске народне песме, песме свог детињства које пева када се тушира, да је због уметности и начина живота савременог номада лишила себе деце и породице и да су јој студенти увек били деца, али да је последње три године срећна са Тодом, који има сличан начин живота и који је са њом допутовао у Београд.
Радује се што ће одржати мастерклас за 12 младих уметника и поменула је да је Лејди Гага веома заслужна што је много младих почело да прати њену уметност.
„Она је дошла на моју изложбу у МоМА и пошто она има 46 милиона пратилаца који раде што и она, много младих је дошло у музеј и остало ту. Лејди Гага је заправо и мој врло посвећени студент. И када ми на изложбу дођу људи моје генерације, обично желе да виде да ли сам жива и пуни зависти, али када су млади ту, то је ужасно важно“, рекла је Абрамовићева.
Младима је поручила да је веома значајно да следе своје срце и идеје, и то бескомпромисно, да живе за своју уметност, што подразумева и жртвовање и да се не боје ничега и никога.
