Власт и опозицију, који се гледају преко нишана, покушаће да помири, ко други него Европска унија. A знамо да бриселски доброчинитељи све то раде без икаквог интереса, из чисте љубави према демократији.
Кад већ посредују у разговорима Београда и Приштине, зашто не би и између Срба и Срба. Можда не би било лоше и да се преговори одржавају у седишту ЕУ, на неутралном терену. Да понижење буде потпуно.
Муке по академику
У недељи иза нас, истакао се и један члан САНУ. Академик је на свом профилу на Твитеру осуо паљбу по Здравку Чолићу, јер је највећа звезда ове и бивше нам државе певао пред председником Србије и представницима државног врха.
Дакле, Чола чак није дао никакву политичку изјаву, ниједну политичку опцију није јавно подржао, ниједну странку ни похвалио ни критиковао. Само је певао.
И то је осудио не неки анонимни егзибициониста и хејтер са друштвених мрежа и не неко са циљем да шокира, провоцира, скандализује. Не. Здравку Чолићу лекцију држи српски академик.
Срећом, Чола је толико изнад ситуације да то њега не дотиче. На жалост, јавни дискурс у Србији толико тоне у канализацију да овакве ствари морају да дотичу сваког од нас.
Значи ли то, по резону члана САНУ, да лекари не би требало да лече оне који нису на политичкој линији академика, таксисти не би смели да их возе, а продавачице би требало да одбију да им продају хлеб и млеко…
Коцке и ректорат
На само стотинак метара раздаљине, у самом центру Београда — две нове надреалне сцене.
Само две недеље након отварања новог и реновираног Трга републике, ту је поново велико градилиште.
Због фушераја који не би смео да се деси ни у најзабаченијој вароши, а не на централном тргу српског народа, преврће се камен и прави нови коловоз. Ваљда ће он издржати те тешке тролејбусе и аутомобиле — коцка је бачена.
Недалеко одатле, Ректорат београдског Универзитета окупирала је групица студената. Њих десет или петнаест данима у згради кампују, пију воду и једу сендвиче и не допуштају запосленима да дођу на своје радно место.
Та закржљала „реплика“ 1968. и 1996. године на све може да личи, осим на студентски протест. Нису ту устали ни факултети ни студентски домови, нити су пробуђени младалачки идеали и пркосне слободарске страсти.
Не улазећи овога пута ни у оцену њихових захтева, нити у политичку анализу целе акције, чињеница је да су ти млади људи показали, не бунт, него да немају исправну перцепцију реалности.
Са друге стране, надлежни су показали слабост и беспомоћност у несуочавању са овом потпуно атипичном ситуацијом и у скривању иза флоскуле — аутономија Универзитета.
У међувремену, интернетом данима кружи видео-снимак из једне средње школе у Србији, на коме девојчице брутално пребијају своју школску другарицу.
Одвратна сцена згрозила је грађане Србије, тргла ресорне чиновнике, узбудила психологе, разноразне НВО, форуме родитеља, брецнула социлоге, педагоге…
Сви се питају: Шта нам се то дешава?
Марина, нека перформанс почне!
