Чланови владе америчког председника Доналда Трампа директно су окривили Иран за напад, а Трамп је најавио да је Америка попут пушке „запета и спремна“, али се затим „примирио“ и објавио да чека да му Саудијци кажу шта желе даље да учини, пише у тој анализи.
Када је државни секретар Мајк Помпео стигао у среду у Ријад, пет дана након напада, чак је и најагресивнији члан Трампове владе знатно ублажио своје ставове и најавио да Вашингтон и његови савезници трагају за „мирним решењем“ ситуације.
У позадини овог сложеног случаја као и увек налази се жестока битка Ирана и Саудијске Арабије за доминацију на Блиском истоку, заливски Хладни рат, у којем готово да и нема позитиваца, наводи хрватски лист.
Данашње растуће напетости почеле су пре нешто више од годину дана, када је Трамп одлучио да се Америка једнострано повлачи из споразума о нуклеарном наоружању са Ираном, који је на три године колико-толико спустио тензије у региону.
Трамп је годинама критиковао споразум са Ираном, верујући да може да постигне бољи, а приликом изласка из споразума најавио је како ће пронаћи „стварно, свеобухватно и трајно решење“ које би требало да спречи Иран да развије нуклеарно оружје.
Наметнуо је санкције Ирану, верујући да ће Техеран тиме присилити да се врати за преговарачки сто и пристане на уступке које би потом могао да приказује као свој велики спољнополитички успех, но та стратегија му се обила о главу.
Иран је након америчког повлачења из споразума почео да се понаша све агресивније у региону, вероватно како би демонстрирао предности мировног споразума, али и како би обезбедио да у будућим преговорима напуштени споразум буде тек полазна тачка, минимум испод којег се не иде.
Већи део агресије Иран је усмерио на највећег регионалног супарника, уједно и најоданијег америчког савезника у региону — Саудијску Арабију.
Иранци су одлучили да Саудијце ударе на производњу нафте, тамо где их највише боли и где ће цео свет осетити последице.
У мају ове године неидентификовани нападачи саботирали су четири нафтна танкера у Оманском заливу, од којих су два била у власништву „Арамка“, саудијске државне нафтне компаније.
Према извештају Уједињених нација, напад су одрадиле изразито добро обучене и обавештене снаге.
Истрага УН закључила је да је напад „морао да буде спонзорисан од стране неке државе“.
Иако се вероватно радило о иранским специјалцима, што су тврдили и Вашингтон и Саудијска Арабија, Техеран је задржао довољну дистанцу да може да негира било какву умешаност.
САД су одговориле слањем додатних 1.500 војника у Персијски залив, заједно са извиђачким летелицама, ратним авионима, војним инжењерима и другим снагама.
Месец дана касније нападнута су још два танкера, поновно без икаквих доказа о томе ко су нападачи.
Убрзо је дошло и до директног сукоба америчких и иранских војних ресурса, када је противваздушна одбрана Иранске револуционарне гарде срушила најмодернији амерички извиђачки дрон „Глобал Хок“ у Ормуском мореузу.
Трамп је дан касније тврдио да је све било спремно за одмазду, односно напад авионима на иранска војна постројења, али да је га отказао у последњем тренутку, 10 минута пре планираног почетка, јер су му војни званичници рекли да би у нападима погинуло до 150 људи.
Одмазда је дан касније изведена сајбер-нападом, без људских жртава.
Саудијска Арабија на папиру је изузетно моћна војна сила, са трећим највећим војним буџетом на свету, иза САД и Кине, пише Јутарњи лист.
Међутим, она се у пракси показала као „папирни тигар“.
У директном сукобу Саудијске Арабије и Ирана војни аналитичари тврде да не би било победника.
Иран има двоструко више војника од Саудијаца, али ирански авиони су стари и очајнички им треба модернизација.
С друге стране, Иранска револуционарна гарда оставља утисак организованије и мотивисаније војске.
