Према Фелоновим речима, за разлику од здравих људи, код психопата је мање активан орбитофронтални кортекс — део у сивој маси директно изнад очног свода које је одговорно за способност вођења друштвеног живота, етику, морал, доношење одлука, контролу над импулсивношћу и агресивношћу.
Међутим, научник тврди да је одлучујући фактор који утиче на то да нека особа постане серијски убица психолошка траума, насиље из детињства.
Истраживања су показала да међу затвореницима има 20 одсто психопата, који до 40. године живота у просеку почине четири тешка злочина, а 80 одсто затвореника три године након пуштања на слободу поново постају преступници.
Научници покушавају да утврде како се њихов мозак разликује од мозга нормалне особе и шта претвара човека у серијског убицу.
Које су особине психопате
Пример за то је сам Фелон. У својој књизи „Психопата изнутра: Лично неуролошко путовање у тамну страну мозга (The Psychopath Inside: A Neuroscientist’s Personal Journey into the Dark Side of the Brain), Фелон пише да је у далекој прошлости у његовој породици било убица, због чега је он испитивао своје рођаке и себе. Испоставило се да је његов мозак сличан мозгу серијских убица, да чак поседује и генетске предиспозиције за агресију. Међутим, истраживач је имао срећно детињство, није био изложен насиљу ни психолошком притиску.
Ранија истраживања су показала да психопате лоше реагују на фотографије које обично изазивају снажна осећања. Чак је настала хипотеза да код њих није развијена амигдала — подручје у мозгу у коме се обрађују информације о емоцијама. Ту претпоставку је 2001. године потврдио професор са Универзитета у Њу Мексику Кент Киљ помоћу МРТ.
Он је заједно са колегама проучавао снимке магнетне резонанце 903 психопате из затвора. У чланку, који је објављен у марту ове године, наводи се да су научници код њих утврдили смањену активност делова мозга који су одговорни за емоције, као и смањене неуронске везе између делова који контролишу осећања попут емпатије, кривице, страха и забринутости.
Особине карактеристичне за психопате су: егоизам, бездушност и суровост. Мозак код затвореника са таквим особинама чешће се одликовао различитим структурним аномалијама.
Неуронски знак серијског убице
Удео психопата у људској популацији је до један одсто, али је број насилних убица међу њима много већи. Осим тога, они по правилу понављају кривична дела.
Највећи број психопата је међу сексуалним серијским убицама. Они су и те како свесни онога што чине и јасно сагледавају реалност. Неки од њих делују импулсивно кад се пружи прилика, а други планирају злочине, прате жртве, скривају трагове.
Обично опонашају нормалног члана друштва, понекад имају и породицу, децу. Пример такве особе је Андреј Чикатило, један од најсвирепијих серијских убица на свету.
Серијске убице често поседују добре менталне способности, али су потпуно лишени емотивне повезаности са људима. Често болују од нарцисоидног поремећаја личности, веома добро манипулишу другим особама, склони су садизму. Они убијају јер им се то допада, а након тога не осећају кривицу ни кајање.
Верује се да је мозак серијских убица подложан органским променама. На пример, истраживачи са Универзитета из Калифорније упоредили су манијаке са епилептичарима, код којих повећање неуронске активности мозга узрокује епилептични напад, а код психопата — убиство.
Након што су изградили математички неуронски модел мозга Чикатила, научници су покушали да објасне „ђавоље мердевине“ односно графикон зависности броја убистава од времена.
Професор Филип Часи, са Универзитета Ливерпул Хоуп из Велике Британије, претпоставља да је у мозгу серијског убице кодиран одређен образац радњи као одговор на сексуалне фантазије, које изазивају снажан осећај, који манијак чека као награду.
Познато је да су криминалци способни да преваре полиграф, сузбијањем спољних знакова узбуђења, као што је пулс и циркулација. Али тешко да су у стању да контролишу мозак, сматра Часи, и због тога скенирање може да открије „неуронски потпис“ серијског убице, односно истовремено активирање дела мозга са аутобиографским памћењем, које регулише сексуално задовољство, агресију и емоционалну контролу.
Фактор Брејвика
Нису све жртве насиља у детињству постале серијске убице, што значи да постоји још низ услова који доводе до трагичних последица за појединца и друштво.
Научници из Велике Британије и Шведске сматрају да узрок за то могу бити и повреде главе, разни неуролошки и психолошки поремећаји, као што је поремећај аутистичног спектра.
Веза између аутизма и склоности ка криминалу активно се проучава након масовног убиства које је починио Андерс Брејвик 2011. године. Поједини психолози сумњају да је боловао од Аспергеровог синдрома. Реч је о поремећају личности при ком особа има нормалну интелигенцију.
Стручњаци су анализирали случајеве 239 свирепих убица, који су ухваћени након 1985. године. Од тога је 48 серијских, а 58 масовних убица. Само десет одсто је имало поремећај аутистичног спектра, а код истог броја је забележена и повреда главе.
Шта је узрок, а шта последица?
Аутори истраживања наводе да ти фактори вероватно играју улогу у формирању злочинца, али само у комбинацији са социјалним и биолошким факторима.
Проучавање серијских убица је још у почетној фази, али се чињенице брзо сакупљају. Једино је сигурно да се тај феномен не може описати само једним фактором. Није јасно шта је узрок, а шта последица — да ли поремећаји у развоју мозга доводе до асоцијалног понашања или социјални и породични фактори негативно утичу на формирање делова мозга. Даља истраживања ће свакако помоћи да се препознају појединци, који имају предиспозиције да постану серијске убице, као и да се на време спрече.
