Не би их хутске снаге засипале ракетама и дроновима, последњи пут најжешће и најболније по рафинерији која производи милијарду долара дневно.
Саудијци су већ дуго део „велике четворке“, заједно са САД, Русијом и Кином највише издвајају за војне намене.
Процене познатог стокхолмског института СИПРИ говоре да је то око 70, а америчког Института за стратешке студије више од 80 милијарди долара на годишњем нивоу. Поређења ради, пројекција ММФ-а је да ће бруто друштвени производ Србије у 2019. години износити 52 милијарде, Белорусије 60, Луксембурга 70.
Десети по моћи у свету
Било је година када је влада у Ријаду издвајала и око 14 одсто БДП у те сврхе, према висини војног буџета током 2015. су чак престигли Русију. Свакако, на то је утицао и тадашњи драматичан пад курса рубље у односу на долар, што је учинило да руски издаци приликом таквих компарација — калирају, али ни тај податак никако не ремети закључак о Саудијској Арабији.
Према индексу свеобухватне војне моћи Саудијска Арабија је на десетом месту у свету. Државни буџет се пуни захваљујући нафти, „Арамко“ је међу шест највећих корпорација у глобалним размерама, са годишњим приходом који у последње време износи око 350 милијарди долара. Толики су, иначе, пројектовани бруто друштвени производи Данске или Филипина за текућу годину.
Јеменски пакао
Са друге стране су Хути. Хутски устаници, побуњеници, како их ко већ назива, али је још тачније рећи — хутске власти, са својим институцијама, организационом структуром, (пара)војском и легитимитетом који долази од подршке шиитског дела јеменског становништва.
Саудијска интервенција допринела је тоталној хаотизацији стања у Јемену. У тој земљи се већ две и по године одиграва највећа хуманитарна криза на свету, која је у документима УН и према проценама појединих невладиних организација већ означена као — хуманитарна катастрофа.
Оксфам наводи да 10 милиона људи нема довољно хране, међу њима је 850.000 деце, 13 милиона људи нема приступ хигијенски исправној води. Шиитско становништво као узрочника несреће види Ријад, што га мотивише на отпор.
Хути контролишу око четвртине територије Јемена, укључујући главни град Сану и најважнији део црвеноморске обале. Шиитски зејдити чине између 35 и 42 одсто популације Јемена. Заинтересованост Саудијске Арабије за дешавања у Северном Јемену траје дуго, практично од проглашавања независности након повлачења британске управе.
Контраудар Хута
У последњој рунди, започетој 2015. године, желећи да усмерава догађаје после избијања кризе, режим у Ријаду је користио око сто борбених авиона и мобилисао више од 150.000 војника, а предузео је и широку дипломатску иницијативу након које су на своју страну у тај сукоб директно укључили и Мароко, УАЕ, Судан...
Неких резултата је било, офанзива Хута на Аден је заустављена, али до даљих промена на терену није дошло.
А онда је на акцију уследила реакција: Хути су напали Саудијску Арабију, најпре ракетама, а затим и дроновима. У бројним акцијама успели су да погоде циљеве, иако саудијска одбрана поседује амерички противаздушни ракетни систем „Патриот“. Остало је забележено да су у марту 2018. године те ракете заказале, једна је експлодирала одмах након лансирања, а друга је променила курс и погодила стамбени блок.
Готово невероватно делује да апарат са толиким буџетом и таквом премоћи, није у стању да прикупи обавештајне податке и спречи напад на највећу и најзначајнију рафинерију на својој територији. Од ње зависе наведени приходи корпорације „Арамко“, буџетски приливи, висина средстава која ће бити алоцирана за војне намене.
Један плус један једнако нула
За Саудијску Арабију у овој рачуници један плус један једнако је нула. Велика нула. Употребили су сав свој политички утицај, деловали кроз Арапску лигу и Заливски савет за сарадњу, црпели економске ресурсе за финансирање скупог рата, војно интервенисали у најопсежнијој самосталној акцији у новијој историји и на крају — претрпели драматичан пораз. После неуспеха у Сирији, где су много инвестирали у рушење Башара ел Асада, други пораз у низу, у кратком року. Јемен је за Саудијце исто што и Вијетнам за Американце, Авганистан за Совјетски Савез.
Наравно, сваки пораз производи политичке последице. Зато су и пожурили да оптуже Иран како стоји иза хутских напада.
Прво, политичка логика указује да саудијски војни и политички врх ни по коју цену не сме признати пораз од Хута, нити неуспех интервенције у Јемену. Такав корак би их коштао угледа и позиције у међународним односима, отворио питање њиховог дела одговорности за хуманитарну катастрофу... Такође, показана слабост подстакла би нове реакције шиитског становништва, које насељава источне области Саудијске Арабије богате нафтом. Шиита је у Саудијској Арабији најмање 15 одсто.
Друго, свако помињање Ирана мотивише на делање барем пола Вашингтона и цео Израел. За сукоб са Техераном, политички или војни, релативно лако је пронаћи савезнике, војно и политички снажније од Марока, УАЕ и Судана.
Саудијско–ирански односи су традиционално лоши, имају и геополитичку, и економско–енергетску, и религијско–историјску димензију.
Пре три године, врховни саудијски верски поглавар, муфтија Абдудл Азиз ел Шеик заоштрио је реторику против Техерана до максимума, рекавши да „Иранци нису муслимани“ и да су они потомци заратустријанаца, да деле традиције зороастризма, односно да су они Персијанци код којих је ислам само површински декор, један у низу елемената идентитета.
У земљи „исламске револуције“ то је изазвало праву буру. Наставило се погубљењем познатог шиитског свештеника Нимра Бакира и подизањем оптужби против више од 30 људи због шпијунаже у корист Ирана. Треба ли подсећати да су убедљива већина били шиити и да су сви осуђени на смртну казну. Од избијања грађанског рата у Сирији напетости на релацији Ријад-Техеран непрестано расту.
Рат као „решење”
Данас делује да ескалацији никада нисмо били ближи. У одређеној мери, за саудијске власти рат против Ирана јесте решење. У њиховим пројекцијама то се сагледава и као потенцијална историјска епопеја, захваљујући којој ће бити заборављени порази у Сирији и Јемену.
За САД и Израел то је такође опција, могућност вођења „прокси сукоба“, односно „посредничког рата“ против Ирана. Уколико буде неопходно, ту и тамо могу се и директно умешати, као у Сирији, бомбардујући циљеве од стратешке важности, али гро активности преузеће на себе и спроводити Ријад. Уз то, ово је и одлична прилика за зараду: позамашна издвајања за куповину оружја саудијских власти постаће још већа, ради се о десетинама милијарди долара, профити су огромни.
Последице
Иран је већ дуго, дуго на нишану, представља претњу интересима САД, Саудијске Арабије и Израела. Коцкице се полако склапају, оружани сукоб је све вероватнији. Са њим и последице које доноси.
Саудијска Арабија производи око 15 одсто сирове нафте на глобалном нивоу, од ње зависи стабилност тржишта енергената, самим тим и светске економије. Још пет заливских држава — Иран, Ирак, УАЕ, Кувајт и Оман производе додатних 19 одсто.
Ријаду може деловати да се ескалацијом избегава „вијетнамизација“ приче о Јемену и заборавља пораз у Сирији, исто као што структурама у Вашингтону и Јерусалиму може деловати да ће на такав начин режим у Техерану бити заљуљан, али остаје отворено питање шта ће се десити ако планови о војној победи остану мртво слово на папиру.
У регионалним оквирима следи дугорочна тотална хаотизација, која ће резултирати цртањем нових граница и територијалном прекомпозицијом: неке државе ће бити подељене, друге ће настати, треће нестати, четврте се на уштрб суседа ширити. Глобално, цена нафте винуће се „у небеса“, увести нас у нови круг рецесије, допринети политичким потресима широм света.
А како сада ствари стоје, вероватноћа неуспеха је далеко израженија него могућност успеха. Ако исти ови савезници нису могли да свргну Асада, какав успех очекују у Техерану? Ако саудијска војска није могла да сломи отпор Хута, како ће се показати против Иранске револуционарне гарде?
Упркос сталним причама о „рационалним изборима“ и „свеобухватном планирању“ најважније одлуке политичка руководства некада доносе водећи се нерационалним и превиђајући бројне ствари. Тако је и Аустроугарска предвиђала да ће Србију прегазити као плитак поток. Остало је историја.
Просто упоређивање војних буџета Ријада и Техерана и параметара моћи САД и Ирана није довољно да би се предвидео коначан исход. Политика није математика.
