Портал „Политико“, позивајући се на четири извора из Брисела, открива да је Светска трговинска организација у поверљивој одлуци која је донета у Женеви прошле недеље пресудила у корист САД у спору против Европске уније због нелегалних субвенција компанији „Ербас“.
Ова одлука, наводи „Политико“, „значи да ће председник САД Доналд Трамп готово сигурно ускоро објавити да уводи царине на европске производе, од сирева до ’Ербасових‘ авиона... И то ће створити услове за окршај између Европе и Вашингтона“. Окршај је још вероватнији, зато што је долазећа председница Европске комисије Урсула фон дер Лејен, приликом представљања свог тима комесара, „најавила робустан приступ трансатлантским споровима са Трамповом администрацијом о трговини и другим питањима“.
Са друге стране Атлантика, Вашингтон је већ објавио да је припремио листу производа из ЕУ, у вредности од 21 милијарде долара, који ће бити оцарињени у знак одмазде, ако у Женеви буде пресуђено у корист САД у овом процесу који траје још од 2006. године.
„Један званичник ЕУ описао је амерички приступ као ’удари па разговарај‘“, пише „Политико“, цитирајући своје изворе који оцењују и да би „узајамне санкције биле контрапродуктивне и штетне за обе економије... ЕУ је у јулу доставила конкретне предлоге Америци, али до сада није било никакве реакције.“
Овакав развој односа међу савезницима, ако је и неочекиван на први поглед, није и сасвим незамислив, још од када је Доналд Трамп прекинуо преговоре са Бриселом о склапању највећег трговинског споразума икада, ТТИП — Трансатлантског трговинског и инвестиционог партнерства, кога је иницирала администрација Барака Обаме 2010. године. Трговински преговори између Брисела и Вашингтона на сличним основама настављени су пре годину дана, али су у априлу ове године и дефинитивно обустављени, а Европска комисија их је прогласила за „пропале и непримењиве“.
Немачка већ у рецесији
Прети ли свету разбуктавање трговинског сукоба између Европске уније и Сједињених Америчких Држава? Какве су економске, а какве политичке последице овог спорења међу савезницима? И како ће на даљи развој догађаја утицати упозорење ОЕЦД — да глобална економија успорава, уз процену да се водећа европска економија, немачка, већ налази у „техничкој рецесији“?
Ово су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку“ говорили аналитичар Бранко Павловић и сарадник Института за европске студије Рајко Петровић.
У једном недавном прилогу посвећеном овој теми, америчка телевизијска мрежа Си-Ен-Би-Си упозорава да би „трговински рат са Европом био већи и штетнији од сукоба Америке и Кине“, указујући на податак да је билатерална трговина између САД и ЕУ прошле године за преко 70 одсто била већа од трговине између САД и Кине.
„Иако повода за сукобе између САД и ЕУ несумњиво има, избијање трговинског рата међу њима ипак је мало вероватно“, сматра Бранко Павловић.
„Уколико би се то догодило, нема сумње да би велику штету претрпела, пре свега, немачка привреда, која је извозно оријентисана, али и италијанска и француска, које су три водеће економије у ономе што ће остати од ЕУ после „брегзита“.
Такође, и Америка би доживела додатне потресе, будући да је већ отворила фронт према Кини и била би у ситуацији да се бори на две стране истовремено, а није способна да се успешно бори ни на једној од њих.
Политичка криза између САД и ЕУ већ дуго траје
Си-Ен-Би-Си наводи и да „Сједињене Државе могу више да изгубе од трговинског рата са Европском унијом, него од садашњег конфликта са Кином“, с обзиром на то да је Америка у Европу прошле године извезла робу у вредности од 574,5 милијарди долара, наспрам „само“ 179,2 милијарди, колико је извезла у Кину.
Објашњавајући како су у само неколико година САД и ЕУ од ивице склапања најамбициознијег трговинског споразума у историји доспеле до ивице трговинског сукоба, Рајко Петровић указује да „већ неко време траје политичка криза у односима између САД и ЕУ, каква није забележена у протеклих неколико деценија, чему је значајно допринео председник САД Доналд Трамп, који и отворено говори да се противи евроинтеграцијама, а увоз немачких аутомобила у своју земљу чак проглашава претњом по националну безбедност“.
За Трампа економско позиционирање његове земље представља приоритет број 1 и када је имао смелости да уђе у конфликт са Кином, која је далеко хомогенија и економски снажнија од ЕУ, онда је логично што је на овакав потез спреман и у односу на Европску унију.
„Треба имати у виду да ЕУ за Америку представља главну спону са евроазијским континентом, који је најважније геополитичко поље 21. века, тако да мислим да из тог разлога економски конфликти већих размера не долазе у обзир. Тим пре што је потпуно јасно да ни ЕУ, са своје стране, не поседује никакве инструменте да уопште уђе у некакво трговинско надметање са САД, а камоли да изађе као победник“, напомиње Петровић.
Више нема природних савезника
„Глобална трговинска клима није добра. Више немамо природних савезника,“ рекао је Бернд Ланге, председавајући Комитета за трговину Европског парламента.
„Уз инсистирање на НАТО пакту и на блиским односима са САД, уз заоштравање односа са Русијом и амбивалентан однос према Кини, ЕУ заиста нема много маневарског простора“, коментарише Бранко Павловић.
„То ће, међутим, нужно изазвати фрустрације међу грађанима ЕУ, из простог разлога што, на таквим основама, претпоставке за одрживи развој, од приступа енергентима до приступа тржиштима, једноставно не постоје. А то даље значи још већу политичку нестабилност унутар чланица ЕУ“, додаје Павловић.
„Односи између САД и ЕУ могли су да функционишу док је подређеност ЕУ у односу на САД била компензована растом животног стандарда. Међутим, у кризи 2008. године тај мехур је пукао и систем је почео да пропада, а ЕУ се нашла у овој ситуацији да заиста нема савезника ни на једној страни“, наводи Рајко Петровић.
Тек, уз трговинске сукобе САД са Кином на једној и ЕУ на другој страни, са нестабилном ситуацијом у Персијском заливу, која доводи до повећања цене нафте на светском тржишту, а све то уз упозорења ОЕЦД да глобална економија успорава, бележећи најслабији раст још од кризе 2008. године, будућност се, барем за један део света, чини прилично неизвесном.
„Све то наговештава још један велики пад западних привреда, зато што су оне већ искористиле све мере макроекономске политике које имају на располагању — рекордно ниске каматне стопе и упумпавање новца кроз програме квантитативног олакшавања и нису успеле да се врате на ниво пре кризе, тако да нову кризу они дочекују без алатки. А за то време друге економије, које нису засноване на предоминацији финансијског капитала, уопште нису имале рецесију, већ непрекидан раст, што је раскорак који ће у наредном периоду још више доћи до изражаја“, закључује Бранко Павловић.
