Како у данашњем систему вредности правилно васпитати децу, да ли је правилно саветовати да на ударац одговори ударцем или је боље да се повуку? Да ли извештавање о овом горућем проблему превентивно делује или индиректно подстиче насиље?
Психолог Жарко Требјешанин за Спутњик истиче да се пре свега прави грешка у приступу вршњачком насиљу.
„Када се догоди овако тежак, драматичан случај као што је и овај последњи, медији дигну узбуну, поготово таблоиди, непрофесионално се извештава, открива се чак и име жртве и насилника, објављују се слике без дозволе родитеља, објављују се детаљи злочина који су морбидни...
Требјешанин оцењује да на неки начин медији и допринесе порасту насиља.
„Не верујем да то раде намерно, али када се од насилника праве црне звезде по угледу на ријалити програме, то шаље потпуно погрешну и опасну поруку. Медији треба одмереније и стручније да коментаришу насиље и да никако не праве хероје од насилника, него да објективно анализирају шта се дешава, шта су корени и шта се може учинити.“
Наш саговорник сматра да нема потребе да се прави паника, да се поручује да је све пропало, него да се види одакле то потиче.
„Наравно да је насиље у великој мери проузроковано и неадекватним породичним условима, обично је насилник такође жртва насиља у породици, али не може породица искључиво бити одговорна и не може друштво да пребаци комплетну кривицу на породицу.“
Иако породица има свој удео, друштво је и те како одговорно. Вршњачко насиље постаје много шири и озбиљнији проблем, поготово када је насиље учестало и зато друштво мора да примени одговарајуће мере.
„Чињеница је да постоје неке мере као што је ’Школа без насиља‘ и слично, које свакако треба поздравити. Али оно што је проблем, јесте да друштво с једне стране чини напоре у том смеру, а с друге стране у пракси имамо много тога што то поништава, што остварује потпуно супротон ефекат и заправо подстиче насиље. То су пре свега ријалити програми у којима се подстичу сви видови насиља. Од вербалног, клеветања, оговарања, псовки, па све до туче, односно физичког насиља.“
Ако у друштву постоји погрешан систем вредности у коме се насиље практично награђује, систем у коме они који су безобзирни, насилни и агресивни успевају, а они који су добро васпитани, који су склони да другом човеку помогну, да се понашају уљудно, одлазе на маргине. То и те како утиче на децу и омладину која имају погрешне, негативне узоре.
Требјешанин напомиње и да родитељи такође греше у приступу.
„Грешка је и када саветују децу да треба само да се склоне, да се не мешају, да када виде да се неко бије да се повуку. То није решење, јер деца морају да схвате да су сви одговорни, да су и они на свој начин одговорни ако виде насиље, а не пријаве га, игноришу или чак снимају, објављују на друштвеним мрежама и слично.“
С друге стране, сматра Требјешанин, погрешно их је и саветовати да треба директно да се умешају, да одговоре насилно, јер је кључна порука да се на насиље не сме одговорити насиљем. То је битно да деца схвате, али то не значи да је насиље допустиво и да насилнику треба дозволити да злоставља жртву.
„Решење је да схвате да жртва има више начина да се супростави и да треба да се супростави, али не насилно. Зависи од ситуације, али може на пример да надмудри, надигра насилника, некада и неком шалом да се супростави и да избегне даљу ескалацију насиља.“
Зато је веома битно, каже Требјешанин, да цела заједница, одељење, вршњаци схвате да је насиље апсолутно погрешно и недопустиво, да постоји колективни притисак на онога ко покушава да насиљем нешто уради и да у сваком случају ако примете насиље да га што пре пријаве. Не морају да се директно умешају, али морају да пријаве неком старијем, наставнику, обезбеђењу, родитељима...
„Приметно је да су млади изгубили емпатију, не показују више жељу да помогну жртви, али опет се враћамо на тему улоге медија. Промовишу се насиље, хладнокрвна убиства и код деце се ствара утисак да је насиље нешто уобичајено и да није ништа страшно. Изгубиле су се кочнице, емпатија, жртва се посматра као мета.“
Требјешанин закључује да не треба занемарити ни утицај видео-игара, филмова, серија и других програма у којима се такође подстиче насиље, од вербалног, до физичког.
