Хрватима горка и српска чоколада

Судећи према писању хрватских медија, куповина акција компаније „Краш“, која је понос и дика хрватске кондиторске индустрије, далеко је више од обичне пословне вести.

Таквом ју је начинило сазнање да иза купoвине око 20 одсто акција стоји српски бизнисмен Небојша Шарановић, односно његова кипарска фирма „Капа стар лимитед“. И док српска јавност није ни знала када је Ивица Тодорић куповао српске фирме које су постале саставни део хрватског „Агрокора", сведоци смо да се већ данима из часа у час прати стање са куповином акција „Краша“.

Подаци Загребачке берзе показују да је компанија у власништву Небојше Шарановића имала у понедељак 16,6 одсто деоница „Краша“. Према незваничним информацијама, она је на крају радне седмице већ стекла 20 одсто акција те хрватске компаније. Тиме је стекао и право гласања, али му је за право вета на стратешке одлуке управног одбора потребан удео од 25 одсто власништва. За то је плаћена велика цена од 30 милиона евра, јер је пре месец дана једна акција „Краша“ вредела 50 евра, а данас она кошта више од 140 евра.

Расплет се чека

Да ли ће „Краш“ постати компанија у власништву бизнисмена из Србије могло би да буде познато већ у понедељак, за када је заказана скупштина акционара. А колико је комшијама стало да „Краш“ остане у њиховим рукама јасно је већ из саопштења Загребачке берзе, која је славодобитно саопштила да „Капа стар лимитед“ нема намеру објављивања добровољне понуде за преузимање хрватске компаније.

Економиста Божо Драшковић за Спутњик каже да је велика илузија да је политика ван утицаја на економске токове, привреду и на неке стратешке интересе. Само је, каже, питање када је рука државне интервенције и политике интензивнијa, а када је мање интензивна.

Да је тако, српски привредници су се увелико уверили. Још је свеж случај када је „Телеком Србија“, иако најбољи понуђач, на тендеру за куповину „Телекома Албанија“ остао кратких рукава, уз констатацију државног врха у Тирани — да српска предузећа нису добродошла у Албанију у стратешки сектор.

У Србији 200 хрватских фирми

Да се и даље зазире од српског капитала, поготово у Хрватској, најтачније показују подаци са краја прошле године. Док у Србији послује 200 хрватских предузећа, на тржишту Хрватске је тек десетак српских компанија. Укупна вредност хрватских инвестиција у Србију износи 750 милиона евра, а српске инвестиције у Хрватској су тек 40 милиона евра.

„Када је реч о куповини акција од стране компанија или појединаца из Србије, у овом случају „Крашових“, то је класичан пример неравноправног третмана. Србија никада није правила проблем када су инвеститори из Хрватске улагали и куповали компаније у нашој земљи. У овом случају је дефакто једна националистичка политика на делу, која се манифестује у хрвaтској јавности, за разлику од Србије, где је то далеко, далеко мање изражено“, каже Драшковић.

Овај економиста подсећа да је, пре него што је хрватска компанија „Агрокор“ Ивице Тодорића пропала, имала велике инвестиције и куповине фирми у Србији и да нису имали никакве проблеме да дођу и до 100 одсто власништва над компанијом.

„Тако је било од почетка отварања тржишта и неолибералног концепта, али обрнуто, међутим, није важило. Увек су постојале политичке препреке и увек је хрватска јавност реаговала крајње бурно на инвестиције из Србије. То је рецидив који се догађа и Србија, нажалост, није била спремна да успостави одређени ниво реципроцитета“, констатује професор на Београдској банкарској академији.

Седам година хода по мукама

Драшковић напомиње и да привреда Србије није зависна од хрватских компанија, јер оне не доносе неку нарочиту инвестициону предност.

„То су инвестиције у бивша друштвена предузећа и у мање производне капацитете“, подсећа он и примећује да је велики проблем када се дешава обрнуто.

У то се уверио и бизнисмен Слободан Вучићевић, који је 2011. године, као власник компаније „Дексико“, купио компанију „Турбо лимач“. Због спора са мањинским власником пред хрватским судом, 29 радњи „Турбо лимача“ је затворено, а Вучићевићеве фирме су имале губитак од 40.000 евра дневно.

„Највећи проблем је направила хрватска држава преко својих институција — судства, полиције и одређених министарстава“, указао је својевремено Вучићевић, који је после седам година мучног „пословања“ у Хрватској констатовао да је његово искуство са улагањем у тој земљи такво да га не би никоме пожелео.

До данас се, очигледно, мало шта променило, упркос томе што би, према оцени Драшковића, сви на простору Балкана требало да буду упућени на фер сарадњу, на слободно кретање капитала, слободно кретање радне снаге и на прављење заједничке стратегије развоја. Он објашњава и зашто:

„Све овдашње привреде, од Хрватске до Македоније, мале су, и када све њих саберете — питање је да ли њихов годишњи производ досеже производ једне веће мултинационалне компаније у САД или Европи“.

Зато саговорник Спутњика сматра да, када је реч о пословању, у засенак треба да оставимо прошлост и питање ко је које нације, а акценат треба ставити на правила пословања и одговорност.