Феноменалан резултат. Обезбеђена је сребрна медаља. За злато ће морати да се још једном „погине“, али ни то сада није далеко. Поново је „плава чета“ постала сила пред којом полажу оружје и одбојкашке велесиле. Поново су наши одбојкаши постали хероји нације. Апсолутно заслужено. Великом борбом за сваку лопту.
Пожртвовањем и бодрењем један другог и када не иде. Јурењем сваке лопте, трчећи и до реклама. Све што је имала златна генерација, коју су предводили Никола и Вања Грбић, Горан Вујовић, Андрија Герић и садашњи наш селектор Слободан Ковач, сада имају и они. Поново гледамо момке који знају да се такмиче. Који не зазиру од противника, од публике, од атмосфере. Који верују да могу и када их други отписују. Зна Ковач шта је потребно за медаље. На првом месту је квалитет. Без њега нема резултата. Али њега имају и други. На првом месту Пољска, Русија, Француска… И сви су иза нас и Словенаца. Играће за утешна места или за бронзану медаљу. Србија и Словенија за злато! Јер смо имали веће заједништво од осталих. Веће срце од пуне сале у Белгији и Француској. Јер су Ковачевић, Петрић, Подрашчанин и Атанасијевић дали све што могу. Пружили најбоље од себе у најбитнијим тренуцима. И зато су ту. Зато ће сутра још једном на терен, да покажу да нису случајно ту. Да још једном потроше и последње атоме снаге, да оставе срце на терену, покажу колики су мајстори одбојке, са надом да ће то бити довољно за најсјајније одличје. И ако не буде, заслужили су наши момци све честитке. Сваки хвалоспев који се ових дана пише о њима. Поново су на насловним страницама медија, поново су главна вест у дневницима. О њима се прича на сваком кораку.
А Србију су напустили у потпуној медијској тишини. Малтене у мраку. Пре само 15 дана су заиграли на смотри најбољих у Европи. Тихо. Пољуљани сменом селектора. Са новим предводником са клупе. Без великих обећања. Са жељом да виде где су, да дају све за „најсветији дрес“, па докле стигну. Знали су да ће се, како год да буде, вратити макар чистог образа. Сада ће се вратити и са медаљом око врата. Тако то обично и иде у спорту.
Када даш све од себе, поседујеш таленат, верујеш у своје могућности и „гинеш“ на терену.
А онда те и они који не верују у тебе стимулишу. Можда и је то пресудно.
Како је рекао Подрашчанин, оцењујући борбу и са судијама и са противником и са душебрижницима: „Остали смо истрајни и јаки и показали смо тај наш инат који нас краси, а када је тако, можемо сваког да победимо“.
И највише истине има у томе. Зато сутра, у инат, право по злато. У инат свима који нису веровали, који су ћутали, или ниподаштавали све оно што ова генерација има и поседује. А има све што је довољно за злато око врата. То је најбољи одговор критичарима. А уз њега иде и пун плато испред Скупштине. За историју и да се памти. Срећно „плави“!
