„Када неком није најгоре да свој живот упореди са пренатрпаним подрумом и када реалност пријети да у завршној фази процеса дехристијанизације Европе поништи посљедње резерве ове културе и када зна да она још увијек пулсира на Косову, онда му ништа друго не преостаје него да схвати како би формални губитак Косова и Метохије био завршни чин гажења све вриједности хришћанске културе, што је случај са данашњом Европом, онда би требало газити дубље и бјежати из плићака у коме нас држи вријеме у коме живимо.
Наше трајне вриједности су завјетног типа. Утолико је и намјера да Истина у човјековом животу игра главну улогу вриједна ствар. Чак и кад би само један говорио истину, требало би га подржати.
Истина о судбини Косова и Метохије као највећој пљачки 20. вијека отворена је прије неколико година као метафора. У нашој јавности, Друга Србија регрутује квазинаучнике који са подсмјехом гледају на идеју о избору царства небеског над царством земаљским.
Али управо је ту подвала. Царство небеско је хришћанска идеја у коју једни вјерују, а други не вјерују. Немањићи су ковали сребрњаке, трговали и ратовали, освајали територије, али су наше дивљење изазивали својим подвижничким потезима. Њихови насљедници копали су руде по Косову, своју војску облачили у најмодернију ратну опрему. Како би се иначе одупрли најмоћнијој царевини петнаестог вијека у бици на Косову.
Дакле, чизма која је деведесетих тамо загазила није само освојила и заузела територију да би дисциплиновала Србе. Они су стали на мјесто одакле се контролише богата моравско-вардарска долина, ту се преко Румуније излази на Црно море, а преко Македоније стиже до Солуна о којем је маштао Бизмарк. Аустроугари и Њемци су то све освојили, али су на крају поражени.
Дакле, признавање Косова не би била само незаљечива рана оних који бирају царско небеско над царством земаљским, него легализација пљачке која се десила под отрцаном фирмом људских права и бригом за цивиле.
О овој, као и многим важним стварима за наш народ, најбоље је рекао упокојени патријарх Павле, чије ријечи стоје на почасном мјесту у осјећањима човјека који је помислио да је његов живот подрум претрпан стварима.
Он је рекао: ’Цар Лазар није имао ништа против царства земаљскога, али када је био принуђен да бира између земаљског и небеског, онда је он изабрао царство небеско!‘“
Цео текст можете да прочитате на сајту „Искре“.
