Годишње заседање Генералне скупштине Уједињених нација, које се завршава, обележио је долазак шведске тинејџерке Грете Тунберг и њена порука светским лидерима о климатским променама. Тако је проблем глобалног загревања, можда и први пут, претекао горуће политичке теме, попут кризе на релацији САД-Иран, или тензије између две нуклеарне силе — Пакистана и Индије.
Саговорници емисије „Свет са Спутњиком“, у којој смо анализирали седницу у Њујорку, сагласни су да су Уједињене нације место важних састанака, у којем се не доносе одлуке, али се шаљу значајне поруке.
Чему да се надамо?
Душан Гујаничић, из Института за политичке студије, сматра да је седница била добра прилика да се измери пролазно време и да видимо чему да се надамо.
„Генерална скупштина није ни намењена оперативном делању, већ да све државе могу да изложе своје ставове“, рекао је Гујаничић, додајући да су Уједињеним нацијама неопходне реформе, али да ће оне дуго трајати, с обзиром да ниједна од сталних чланица СБ УН није спремна да се одрекне моћи коју има.
Одавно је прошао тренутак када су УН изгубиле на значају. Душан Илић, из Института за европске студије, објашњава да је то било још 1989. године, када је пао Берлински зида.
„УН су имале улогу спречавања нуклераног рата између источног и западног блока. Како је биполаран поредак пропао деведесетих, а и ми смо то осетили, тешко је очекивати да се униполарне силе попут Велике Британије и САД врате на оно од пре 1989. године, тако да ће се трудити да минимизирају улогу УН“, казао је Илић.
С друге стране, додаје он, силе које су у замаху — Русија и Кина желе да ставе до знање да оквир који је постојао у време Хладног рата може и данас да послужи за превазилажење различитих криза, али пошто га Запад обесмишљава, Москва и Пекинг не желе у томе да учествују.
Без председника Русије и Кине
На констатацију да овогодишњем заседању не присуствују лидери Русије и Кине, Владимир Путин и Си Ђинпинг, дипломата у пензији Зоран Миливојевић каже да западни центри моћи покушавају да минимизирају улогу УН.
„УН су формат који треба да спречи оно што нам се десило два пута у прошлом веку. Не доносе одлуке, али су механизам који би требало да буде основ међународног поретка и гарант оних вредности због којих смо данас изложени ризицима и претњама од ратова и сукоба. Због покушаја минимизирања и рекао бих игнорисања светског поретка, пре свега од САД и западних центара моћи, улога УН је смањена, па је и одсуство лидера Русије и Кине политички природно и рационално. Нећу никог да увредим ако кажем, имали су паметнија посла“, рекао је Миливојевић.
Он је додао да су званични Москва и Пекинг јасно ставили до знања да је свет дубоко загазио у мултполаризам и да се светска питања и све оно што је од значаја за мир и безбедност не могу решавати без двојице лидера.
„Теме су такве да они о њима имају јасан став и није било разлога да се појаве и стављају до знања да се без њих не може, јер се ништа неће решити. Ове две силе се управо боре за враћање оног међународног поретка који треба да буде заснован на међународном праву на давно усвојеним принципима“, рекао је Миливојевић.
Важност Трамповог говора
Он указује и на говор председника Америке Доналда Трампа, у којем он врло јасно каже да долази време патриота, а не глобалиста.
„Одао је признање сувереним државама и народима, уз опаску да су прави лидери они који заступају интересе својих држава и народа. Због тога ће сигурно изгубити поене у унутрашњој политици, али рекао је велику истину“, сматра Миливојевић и додаје да, ако би Трамп победио на наредним изборима, онда би то значило и реалност у глобалним односима.
Наши саговорници су сагласни да је веома верватно да неће бити сукоба на релацији Вашингтон-Иран.
„Да ли би неко у 21. веку, времену савремених технолошких достигнућа, ишао у рат, ако нема гаранције да ће га добити, што не значи да неће бити повремених локалних авантуризама“, оценио је Гујаничић.
Наши гости су се осврнули и на још једно светско жариште, а то су тензије на релацији Пакистан-Индија. То су нуклеарне силе код којих расте национална компонента.
„Развој догађаја зависи од свести тамошњих политичких елита и могућности да избегну провокације са стране. Свакако, то би био много тежи сукоб од оних које памтимо. И не би се завршио бенигно. Сукоби су могући тамо где су изражени социо-економски услови — у Јужној и Централној Америци или Африци. Не верујем у сукоб у Европи, он је довољно испровоциран гомилањем оружја и конфронтацијом НАТО и Русије“, рекао је Миливојкевић.
