„Човек невероватног талента, слободе и достојанства. Гигантска персона“, речи су руског председника Владимира Путина у телеграму саучешћа који је стигао на адресу породице преминулог режисера, поред хиљаде других које су послали најславније руске јавне личности.
Родио се 1933. године у Москви, отац му је био црвеноармејац, а мајка глумица. Његов деда био је племић, али је погинуо тком Првог светског рата, а упркос томе што му је бака била Јеврејка, увек је говорио: „Сматрам себе Русом, иако ми је отац говорио да у себи имамо татарске крви.“
Завршио је чувену Руску академију за позоришну уметност (ГИТИС) 1955. године и своју каријеру започео као глумац у Пермском драмском позоришу. Веома брзо се са глуме прешалтао на режију, поставио неколико студентских представа са којима је отпутовао у Москву, где је убрзо добио понуду да пређе у Московско драмско позориште „Гогољ“.
Од тог тренутка је његова блистава каријера кренула узлазном путањом — већ је 1960. године прешао у позориште „Ермитаж“, да би пет година касније постао режисер у московском театру „Сатира“. Тамо је провео свега три године, након чега је постао главни редитељ московског позоришта „Лењински комсомол“, који је нешто касније променио име у „Ленком“, које и данас носи.
Између осталог, режирао је и чувену руску рок-оперу „Јуно и Авос“, која је доживела велики успех не само у Совјетском Савезу, већ и у иностранству — играна је у многим градовима широм света, између осталог у Паризу, као и на њујоршком Бродвеју.
Поред позоришта, Захаров се активно бавио и филмом — од 1970. до 1980. године снимио је бројна култна остварења, чије цитате млади и дан-данас спомињу. „Обично чудо“, „12 столица“ „Убити змаја“ само су неки од наслова које је Захаров снимио, у којима су играли реномирани совјетски глумци — Олег Јанковски, Андреј Миронов, Александар Абдулов.
Захаров се бавио и политиком — 1989. године постао је народни посланик и обављао је функцију секретара Савеза позоришних уметника. Поред тога, активно је предавао режију на академији коју је и сâм завршио (ГИТИС), објавио је бројне чланке и књиге, а од 1996. године био је и први заменик председника Савета при председништву Русије за питања културе и уметности.
Своје политичке ставове је исказивао чак и у позним годинама, између осталог подржао је кандидатуру руског председника Владимира Путина 2018. године, а само четири године раније био је заштитно лице партије „Јединствена Русија“ на парламентарним изборима.
Преминуо је 28. септембра, само 15 дана пре свог 86. рођендана. Како су пренели медији, у болницу је био смештен недељу дана раније због поновљене упале плућа, од које се никада није опоравио. Сахрањен је 1. октобра на Новодевичјем гробљу, где су сахрањене све истакнуте и славне личности.
Јевгеније Герасимов, чувени глумац и режисер, посланик руске Државне думе
Захаров је био невероватан човек, истакнути редитељ који је заправо створио позориште „Ленком“ какво је оно данас. Не само да је поставио бројне представе, већ се оне играју и дан-данас на које се тражи „карта више“. Његова смрт је катастрофа за целокупну руску позоришну уметност. Он је био један од последњих „мохиканаца“, режисер колосалних размера. Увек ћемо памтити његова дела, не само ми који смо га знали, већ и публика која је уживала у његовим комадима.
Генадиј Хазанов, глумац и режисер, руководилац позоришта „Естрада“
Невероватно сам почаствован што сам познавао Захарова дуже од пола века, почевши од његових раних дана док је предводио студентско позорише. Нешто касније нас је повезало и позориште „Ленком“ у којем сам глумио. Не постоји човек на свету који би могао њега да замени. Он је био непоновљив, невероватно истакнута личност, увек непредвидив. Ово је невероватан губитак за целокупну руску културу.
