Амерички председник Доналд Трамп именовао је амбасадора САД у Немачкој Ричарда Гренела за изасланика у мировним преговорима Београда и Приштине, саопштила је Бела кућа.
Српска јавност, ових дана, забавила се тим именовањем. Потенцирају се пикантни детаљи Гренелове биографије, маркирају чињенице да је он Трампов пријатељ и, као такав, сушта политичка супротност од специјалног изасланика за Балкан Мeтјуа Палмера, који је представник Стејт департмента и „дубоке државе“.
Анализира се и Гренелово често недипломатско постројавање политичара у Немачкој, као и жестоке антируске изјаве, и, очигледно је, специјални задаци које директно из Беле куће добија да заврши у Европи.
Процењује се шта је суштински циљ мисије овог „супермена“, да ли ће бити бар мало благонаклон према интересима Србије, хоће ли у његовом „мандату“ бити пресечен вишевековни замршени косовски чвор…
Измиче суштина
Ипак, чини се да у свим тим анализима измичу нека, рекло би се, суштинска питања. Питања која морају да претходе пукој анализи Гренеловог лика и дела и онога што је добио да опосли.
Нека од њих су:
- Одакле Сједињеним Америчким Државама право да именују специјалног изасланика за преговоре Београда и Приштине?
- Која је то међународна организација овластила Вашингтон да званично учествује у том дијалогу?
- За које преговоре Американци уопште шаљу изасланика, ако знамо да је посредник у преговорима званичног Београда и косовских Албанаца искључиво Европска унија?
Резолуцијом Генералне скупштине Уједињених нација од 9. септембра 2010. године преговори су поверени ЕУ и тај бриселски дијалог није завршен. А не постоји ниједна одлука СБ УН која даје право Америци да узме учешће у дијалогу.
Чули смо од председника Србије Александра Вучића да је и сам био изненађен вешћу да је Доналд Трамп предложио Гренела за специјалног изасланика за преговоре. То значи да је Вашингтон, без знања учесника у преговорима, повукао једностран потез и директно се умешао у преговарачки процес.
Тај чин, дакле, има исту снагу и вредност као када би специјалног изасланика за преговоре Београда и Приштине именовала Хрватска, Црна Гора, Индонезија, Бразил, Гватемала, Бермуди или, зашто да не, Русија или Кина као чланице СБ УН.
Значи, ако занемаримо евидентан политички значај потеза, строго гледано по међународном праву — именовање Гренела за изасланика у преговорима за судбину Косова, суштински, је ништаван чин.
Замислите ту буку и панику на Западу — да је Русија, која признаје пун територијални интегритет Србије, на пример, изненада и преко ноћи именовала неког специјалног изасланика за преговоре Београда и Приштине. Да, тешко је и замислити да би Москва нешто тако прва учинила.
Шта се, значи, десило?
Америка, која признаје лажну државу Косову, очигледно свесна немоћи ЕУ да оконча преговоре, преузима ствар у своје руке. На исти начин на који је Косово прогласило независност — једнострано, Вашингтон улази на преговарачки терен — једнострано. Уз узгредну шамарчину Бриселу, поручују, готово кабадахијски, да се у ствари — они питају.
Уколико Америка покуша брзо, фуриозно, уз условљавања и притиске да издејствује признање непостојећег Косова од стране Србије, јасно им се, значи, филигрантским дипломатским речником, може ставити до знања — да их нико није ни звао ни овластио да посредују у преговорима.
Са друге стране, уколико је Америка заиста спремна да призна сопствене грешке, да прихвати да статус Косова није решен и да до некаквог компромисног решења тек треба да се дође — онда је њихова акција бар политички оправдана.
Али, и у том случају, пут до коначног решења се мора и започети и окончати у Уједињеним нацијама. Све друго продубљује кризу. А то, ваљда, никоме није у интересу.
