У сусрет овом јубилеју могле су се чути оцене црквених великодостојника да је добијање самосталности, које је издејствовао Свети Сава 1219. године, одредило судбину српског народа, а овај став дели и гост „Спутњик интервјуа“ историчар др Александар Раковић.
„Тачно је да је одлука Светог Саве да аутокефалност тражи од цариградског патријарха, који је тада био измештен у Никеји, догађај од примарног националног значаја за српски народ и српску цркву. Наиме, Свети Сава је то учинио у доба потпуне доминације западног хришћанства, јер је Цариград у то време био окупиран и у њему је био латински патријарх, дакле, у тренутку када се чинило да је православној цивилизацији дошао крај и да Цариград, престоница православне цивилизације, више неће бити православни. Не могу да искључим да је, поред одлуке Светог Саве да повуче такав потез, ту било и Божије промисли што су Срби од тада опредељни да буду у православној цивилизацији“, каже Раковић.
Жртва и тежи пут
„То је нека жртва, поред тога што је, наравно, јако лепо бити православни хришћанин, с обзиром на то да су православни хришћани били изложени разноразним притисцима, геноцидима и ко зна каквим још могућностима за довођење у питање православног идентитета, још од 1204. године до данас, практично у потпуном континуитету“, додаје наш саговорник
„Дакле, Свети Сава је у ситуацији где је могао да изабере ’комотнији‘ простор за Србе, одабрао управо овај, хришћански пут — да православни српски народ има и своју Голготу и своје Васкрсење, и то се показивало кроз историју. Упркос томе што су покушавали да нас потпуно сруше и да нам униште идентитет, то се није догодило“, оцењује историчар.
Према његовим речима, најзначајнији домет аутокефалности СПЦ је стварање српске нације у модерном виду и консолидација идентитета преко цркве, јер је српски народ супстрат Словена и старобалканаца, медитеранског становништва, који су живели на овом простору у промеру 50-50.
„СПЦ је преко православне вере, у ствари, консолидовала и ’сравнила‘ старобалкански идентитет са српскословенским идентитетом и створила јединствену српску нацију православне вере потпуно природним путем, као вид груписања и одбране од покатоличавања и исламизације. СПЦ је вековима имала потпуни континуитет деловања на нашем простору и њена улога је увек била у томе да, када нема српске државе, црква тада преузима, чак и ингеренције потпоре и заштите над српским становништвом. Она ту улогу не само да је имала у ропству под Турцима, под Аустријанцима и Мађарима, под Млечанима и другима, већ видимо да то чини и данас. Тамо где је државност наше земље нарушена, а то је посебно случај на Косову и Метохији, СПЦ јесте ’свод‘ српског народа. Она је ’свод‘ над српским народом и у Хрватској и у Црној Гори“, указује Раковић.
Секу српске корене на Косову
На питање шта би било ако би Српској православној цркви „исекли“ српске корене и ако, на пример, Пећка патријаршија више не би била на тлу Србије, Раковић каже да би то био велики потрес за српски народ, али би српски народ то издржао, као што грчки народ издржава то што Цариград више није у саставу грчке државе, или што Кијев није у саставу руске државе.
Он се нада да се то неће догодити, али додаје да, ако погледамо садашњи развој ситуације око, на пример, кијевског црквеног питања, не искључује могућност ни таквих покушаја. На пример, да се Српска православна црква на Косову и Метохији извуче из оквира СПЦ, као што је већ учињено у Македонији или као што то, како наводи, имају намеру црногорске власти да ураде са српском црквом.
„Међутим, ако погледамо друге примере и позивамо се на братски народ Грка, или ако погледамо православне Арапе, видимо да су у највећим дубинама територија Блиског истока опстали православни манастири и цркве, тамо где неко не би могао да помисли да је то могуће. Зато верујем да ће и у овој привременој ’дубини‘, која се сада чини албанском на Косову и Метохији, упркос свим притисцима, ипак опстати српске цркве, манастири и народ, до успостављања редовног стања на КиМ и потпуне интеграције у државни поредак Републике Србије“, сматра Раковић.
Потреси у православном свету
Упитан какво је место СПЦ данас у православном свету и какав је њен однос према расколу између Васељенске и Руске цркве, Раковић каже да је најбоља позиција она коју је Сабор СПЦ већ заузео — да СПЦ признаје канонску јурисдикцију Московске патријаршије над православним хришћанима у Украјини, али да истовремено СПЦ нема намеру да прекида односе са Цариградском патријаршијом, упркос неслагањима која постоје.
Подсетимо — Српска Православна Црква обележиће осам векова аутокефалности светом архијерејском Литургијом у манастиру Жича, посетом Пећкој Патријаршији и Косову и Метохији, свечаном академијом у Центру Сава и изложбом „Осам векова уметности под окриљем Српске Православне Цркве“ у Музеју СПЦ.
