Током битака на мору за време Другог светског рата откривени су недостаци дизел-електричних подморница. Нису могле дуго да се налазе под водом, а посада је често морала да израња на површину како би напунили акумулаторе и допунили залихе ваздуха.
Подморнице су на површини воде биле подложне ваздушним нападима и губиле су главну предност подморница, а то је невидљивост.
Почетком Хладног рата, СССР и САД уложили су сва средства у стварање новог погонског система за подморнице и то на бази нуклеарног реактора.
Подморнице са таквим „срцем“ могле су да остану под водом скоро неограничено, а израњале су само ради попуњавања залиха хране, оружја и због смене посаде.
Амерички инжењери су приступили развоју бродског нуклеарног реактора за америчку Ратну морнарицу 1939. године. Међутим, због Другог светског рата рокови су померени. Почетком 1950-их Конгрес је издвојио 37 милиона долара за изградњу прве нуклеарне подморнице.
Први брод на Северном полу
Нуклеарна подморница „Наутилус“ поринута је у воду у јануару 1954. године. Подморнице те врсте разликовале су се од дизел-електричних подморница не само на основу реактора, него и због размештаја просторија, опреме и конструкције трупа.
Посаду „Наутилуса“ чинило је 100 морнара и 11 официра. Подморница је била наоружана са шест торпедних цеви калибра 533 милиметра са 24 торпеда. Максимална дубина зарањања је била нешто више од 200 метара. Поред тога, подморница је била далеко од идеалног и када је реч о буци коју је стварала.
Подморница је имала депласман од четири хиљаде тона, а могла је да достигне брзину до 20 чворова.
На „Наутилусу“ је више пута долазило до инцидената и то због недостатка искуства у раду са таквим бродовима. Када је подморница 1957. године покушала да исплива на површину на Северном полу, ударила је у плутајућу санту леда и том приликом је оштећен перископ.
Подморница је успела да покори врх планете годину дана касније. „Наутилус“ је био први брод у историји који је самостално стигао на Северни пол.
Тада је на подморници избио пожар због запаљења на турбини високог притиска. Том приликом је инцидент прошао без жртава. Године 1966. подморница је пробила део носача авиона „УСС Есекс“ који се налази испод водене линије.
Одговор Совјетског Савеза
Прва совјетска нуклеарна подморница Б-3 „Лењински комсомол“ била је бржа од америчке — могла је да досегне брзину од 30 чворова, а такође је могла да порине на већу дубину — 300 метара. Посаду су чинила 104 морнара, аутономност самосталне пловидбе је достизала два месеца, док је код „Наутилуса“ тај показатељ износио један месец.
Совјетски стратези су замишљали овај брод као инструмент за гађање војних поморских база САД помоћу нуклеарног торпеда крупног калибра. Међутим, касније су одлучили да опреме подморницу са осам стандардних торпедних цеви.
Б-3 „Лењински комсомол“ је био наоружан са 20 конвенционалних торпеда и шест торпеда са нуклеарним бојевим главама од по 15 килотона.
Совјетска подморница је ступила на прву дужност 1961. године. Годину дана касније, подморница је успела да стигне до Арктика, пловећи испод санти леда. То је био огроман ризик. Дебљина леда изнад подморнице је износила и до 25 метара. Потрага у леденим струјама представљала је прави ризик. Међутим, посада се успешно изборила са задатком и 17. јула 1962. године „Лењински комсомол“ је изронио у подручју Северног пола.
Совјетска подморница је укупно седам пута била на борбеној дужности, учествовала је у војним вежбама Варшавског пакта „Север“.
Команда Северне флоте је шест пута проглашавала подморницу „Лењински комсомол“ „одличном“ нуклеарном подморницом.
Симболи епохе
Орденима и медаљама је награђено 228 чланова посаде, који су у различитим периодима служили у подморници Б-3.
Међутим, у историји „Лењинског комсомола“ било је и трагичних момената. Током дежурства у Норвешком мору, 8. септембра 1967. године, на подморници је избио пожар. Погинуло је 39 морнара. Срећом, није дошло до експлозије торпеда, а подморница се вратила у базу.
Обе подморнице — и „Наутилус“ и „Лењински комсомол“ постале су симболи епохе појављивања снажних нуклеарних подморница. Водеће војне силе данас у својим флотама поседују много брже и технички напредније подморнице, али ипак, све оне воде порекло од првих совјетских и америчких нуклеарних подморница. Управо су на тим подморницама морнари учили да рукују са нуклеарним реакторима. Није све увек ишло глатко, али данас, након неколико деценија, можемо се само дивити храбрости посаде која је први пут кренула на дужност на нуклеарној подморници.
