Проблем људске слободе, како је истакао Џалто, централни је у „Легенди о великом инквизитору“, која је део „Браће Карамазових“.
Подсетимо, објављена 1879. године, у саставу пете књиге другог дела романа Достојевског, „Легенда“ је алегоријска прича Ивана Карамазова брату Аљоши, на тему хришћанске слободе воље и слободе савести, а сам Достојевски је „Великог инквизитора“ назвао кулминацијом свог последњег романа.
У читању Џалта, у „Великом инквизитору“ се виде анархистички елементи, што, како напомиње, потврђује и руски мислилац Николај Берђајев, који каже да је у питању „теократски анархизам“.
„Велики инквизитор“, према речима Џалта, поставља питање оправдања Бога, али и питање смисла постојања човека у оквиру историје. Пројекат усрећивања људи иде за тим да се уместо њих преузме одговорност за слободу јер, како каже, нема ничег несноснијег за човека од слободе.
Инквизитор, каже Џалто, поручује да људи, да би их учинио срећним, морају одустати од слободе. Такође, Христ је, уверен је „Велики инквизитор“, требало да прихвати све оно чега се одрекао: чудо, тајну и ауторитет.
Искушења у каквим је „Велики инквизитор“ константно су присутна кроз историју, а док је Берђајев о томе говорио и у контексту судбине социјализма, професор Џалто сматра да се исти модел може видети и у либералном капитализму.
„У сваком од тих великих система могу се наћи елементи осујећивања људи у тежњи ка слободи. Веома често се у име слободе чине опресивни акти; у том смислу, и у наше неолиберално доба могу се видети елементи истог пројекта. ’Велики инквизитор‘ има све одлике врхунског неолибералног менаџера“, закључује Давор Џалто.
Пројекат „Савремена читања Великог инквизитора“ организовали су Институт за студије културе и хришћанства, Дом омладине Београда и Народна библиотека.
