Разочараћемо све који се споре да ли је Лазански пореклом Пољак или Чех, јер нам управо он открива да је 1950. године рођен у Карловцу, да му је мајка Велинка Српкиња из Високог код Сарајева, а отац Владимир Словенац, официр Југословенске краљевске војске, смер инжењерија. Добио је име по очевом стрицу, који је био најмлађи пилот Југословенске краљевске авијације. Радослав Живковић, деда са мајчине стране, био је један од бораца на Солунском фронту, а његово име може се пронаћи и у монографији „100 јунака Солунског фронта“.
Лазански признаје да је одувек био фасциниран војском, стратегијама и оружјем, али да, поучен очевим искуством из војске, није желео да студира на Војној академији, него је уписао Правни факултет у Загребу.
Ипак, животни пут га је одвео на сасвим другу страну — новинарску каријеру је започео у омладинском листу „Полет“, у ком је објавио свој први чланак, на тему француске Легије части. Он прича да је био лично умешан у „Аферу Шаровић“, када је на насловној страни „Полета“ објављена фотографија голог голмана Динама Милана Шаровића.
„Био сам страствени навијач Црвене Звезде и Шаровић ме је разочарао када је, уместо у Звезду, прешао у загребачки Динамо. Наговорио сам фото репортере да сниме нагог Шаровића како излази из базена, и објавили смо их у ’Полету‘“, сећа се Лазански.
Ништа мање скандалозан није био ни текст објављен у истом броју, у ком је писао о албанским подморницама које не могу да зароне, јер не знају да плове у зароњеном стању.
„Тим текстом сам засметао Азему Власију, политичару са Косова, који је то сматрао ’ударом на братство и јединство‘. Због тога је Централни комитет Хрватске решио да распусти новинаре ’Полета‘, којима није било тешко да нађу други посао“, наставља Лазански причу о почецима у новинарској каријери.
Током осамдесетих година Мирослав Лазански је интервјуисао бројне руске маршале, команданте НАТО снага, министре одбране из европских земаља, председнике. Обилазио је америчке базе и разговарао са командантима и са руководиоцима Атлантске и Пацифичке флоте.
„Био сам 1983. године на Војној академији ’Вест Поинт‘. Било им је занимљиво да се после Титове смрти неко занима за америчку војну моћ. Први сам страни новинар који је ушао у команду Варшавског пакта. Интервјуисао сам маршала Ахромејева, начелника Генералштаба Црвене Армије, а у октобру исте године, у НАТО команди у Монсу, разговарао сам са врховним командантом Савеза“, каже Лазански.
Наш саговорник може да се похвали и да је у Москви разговарао са тројицом совјетских маршала — Јазовом, Ахромејевом и Куликовом, што ни једном новинару на свету никада пре ни после није пошло за руком. Само захваљујући упорности, у августу 1989. године је у летњој резиденцији недалеко од Букурешта интервјуисао румунског председника Николаја Чаушескуа.
„Разочарао сам се, јер сам очекивао раскош о којој су сви причали, а заправо је око мене био соцреализам, као да сам ушао у неко синдикално одмаралиште. Био сам нервозан, јер нисам смео да унесем свој касетофон и фотоапарат. Уочи састанка сам случајно посекао прст на коверти и Румуни су почели да се хватају за главу, јер је Чаушеску имао фобије. Њега је Фидел Кастро, рецимо, уверио да ће га ЦИА отровати помоћу одеће, и специјалне јединице војске су сваки дан шиле целокупну гардеробу. Био је веома виталан за своје године, причао сам са њим два часа и петнаест минута, интервју је био добар и у целости је објављен у ’Данасу‘, док су Румуни избацили питања о опозицији“, прича Лазански.
Извештавао је из Авганистана, Либије, Сирије, Јемена и Сомалије и каже да је једини рецепт за успех — константна спремност на нове изазове.
„Увек морате имати спреман ранац, морате бити брзи и виспрени. Неописиво сам желео да одем у Саудијску Арабију током акције ’пустињска олуја‘, а нисмо имали дипломатске односе са том земљом. Успео сам да одем до Рима и да се заобилазним путем, преко Париза, пребацим до Џеде, па потом и у Ријад. Тако сам стигао на сам почетак акције, али сам наишао на потешкоће приликом извештавања, јер нисмо тамо имали трупе. Због тога сам морао да се довијам. Тако сам дневне извештаје крао са огласних табли, пре свих западних новинара. Нисам имао технолошку предност, али сам се мангупски довијао да бих имао светску ексклузиву“, наводи наш саговорник.
Уочи веома интересантног интервјуа, Лазанског је сиријски председник Башар Ал Асад дочекао, уместо у председничкој палати, у кућици која је изгледала налик далматинској. Након интервјуа, Асад му је поставио и лично питање — како је породица Милошевић, и замолио га је да им пренесе његове поздраве. Наш саговорик каже да не може да издвоји ни један интервју, јер је сваки у одређено време много значио, попут оног са Вељком Кадијевићем, који је, према његовом мишљењу, био пун наде.
Одлазак у Москву га не оптерећује превише, мада каже да неће имати много времена да чита, као што је навикао.
„Ја само у октобру имам три велика догађаја — прво Сајам пољопривреде у Москви, а о тој грани не знам ништа. Са ракета сам кренуо на сир и краставце, то је живот“, шали се Лазански и додаје да потом у Београд долази руски премијер Медведев, 19. или 20. октобра, а онда у Москву иде премијерка Србије Ана Брнабић.
На крају, Бутолен Франц-Бранко, власник адвокатске канцеларије, који предводи групу пензионисаних официра, поверио је задатак новом амбасадору у Москви да преда председнику Русије Владимиру Путину реплику средњовековног мача који су носили витезови цара Душана. На њему постоју запис „витезу над витезовима“, на руском и српском језику.
