Уочи те свечаности разговарамо са награђеним аутором, са намером да откријемо да ли је триптих прича о трагичним људским судбинама у сплету српске историје 20. века настао из потребе да се одговори на питање шта нам се то десило, и зашто је једна од кључних теза овог награђеног триптиха став да не постоји апсолутно зло, али постоји апсолутно неопростиво зло.
„Када би апсолутно зло било могуће, свет не би могао постојати. Али постоји апсолутно неопростиво зло. Ако ви за једног убијеног Немца стрељате стотину Срба, Јевреја, Рома, ове друге и без тога — то је неопростиво. Па један од тих СС официра, када су му судили овде као ратном злочинцу после рата, рекао је да није он убијао Србе толико, него једино кад му је фалило Јевреја или Цигана. Замислите тај цинизам. То само значи да су они били толико залуђени, толико уверени да треба истребити Јевреје, а и Цигане узгред, а Србе онако, претворити у робове“, каже Драган Стојановић за „Орбиту културе“.
Кажете да су те ствари „замућиване“ после рата...
— Да, и то на разне начине. Кад сам узео да читам, не наше, него немачке изворе, пре свега аутора који се зове Ернст Кле, о томе шта је ко радио пре, за време и после рата, па о лекарима и уметницима... То је да вам се коса дигне на глави. Или о пацовским каналима и томе како су бежали, ко им је то омогућавао, а то није само Ватикан и ово што знамо. Од тог сам читања добио страшан коњуктивитис, моја жена каже да то моје очи већ одбијају да читају такве ствари, што јесте на неки начин симболично.
Како се прави прича о судару историје и појединачних судбина, шта сте хтели да нам поручите, ако прва слика прве новеле говори о једној узалудној смрти — јунак страда само зато што припада одређеном народу и вери, а завршна је „оловно“ ћутање двојице браће, као нема, замрзнута слика о неразумевању света?
— Кад сам дошао у одређене године, пожелео сам да самом себи положим рачуне и расветлим шта се то нама дешавало, шта нам је било наметано, а шта смо ми сами себи направили, што не игра малу улогу, а поготову шта су нам други приређивали у 20 веку. Била је то жеља да се 20. век осветли из више углова, у виду неког резимеа. Али не са доцирањем, не на хиљадама страна. Моје приче хватају релативно дуг период, мало више од сто година, али сам хтео да књига буде брза, без суфлирања, идеолошког, политичког, већ преко приказа људи који су углавном страдали да се покаже како је ту било много више трагичног и негативног, него неке среће... Да не испадне да смо све то што смо проживели бацили себи за врат, као да ништа није ни било.
Колико је то био захтеван посао, да разумете оно што се догађало од Принциповог пуцња до данас?
— Читао сам историју у последњих 20 година, пуно тога на немачком, о Гестапоу, о СС, уопште о немачкој старијој и новијој историји. Заборавио сам и да сам давних дана превео Мановог „Доктора Фаустуса“, а то је такође роман о фашизму. Немци су објавили јако много занимљивог материјала. Рецимо, списак есесоваца који је ушао у моју књигу је, осим двојице мојих јунака, тачан. И све што је речено о њима је тачно — и кад су дошли у Београд, кад су примили дужност, шта су радили... Све је то документовано и овде и код Немаца. Ви можете различито да оцењујете ту ствар, и окупационе и овдашње власти, али морате, пре свега, добро да се обавестите. Ја сам на себе узео улогу да прво мало уђем у сам материјал, да видим чињенице, па онда да видимо шта се људима десило.
Један од ваших јунака преписује Свето писмо на готици, с уверењем да треба записивати само добро. Он успева да живи изван тог свеукупног зла, затворен у свом свету...
— Да, он верује да треба записивати само добро, па ће зло, можда, мало тиме да буде прикочено, али тиме зло не може бити отклоњено. Мој јунак је носилац добра, а ради са најгорим људима тога доба — са Вујковићем, Аћимовићем, Драгим Јовановићем... Он је носилац добра, не само зато што преписује Библију, већ и због тога што је он, после Принципа, записивао детаљно и по именима све оно што се тада дешавало Србима. И ту је документацију сачувао и предао нашим властима, које су га одмах ухапсиле, јер је све личило на шпијунски шифровани језик. Тек кад је превео, било је јасно о чему је реч.
Да ли се овај триптих „Ћерка шпанског борца“ може схватити и као молитва за све те узалудне трагичне смрти о којима пишете?
— Ја не бих имао ништа против таквог разумевања, али морам рећи да нисам склон томе да кажем оно што се често чује: да нећемо заборавити, али ћемо опростити. Ја мислим да се не сме заборавити, а неке ствари се не могу опростити. Има ствари толико тешких, да не треба не само заборавити, него ни опростити.
(Цео интервју са Драганом Стојановићем погледајте у видео прилогу)
