Радаковић је од Хандкеа добио и кратак СМС:
„Осећам се срећно и одушевљено, али и исцрпљено, као после тешке и дуготрајне битке, у којој је победила књижевност“.
Уз нескривену усхићеност и радост са којом је примио вест о додели најпрестижнијег светског књижевног признања аустријском писцу, Радаковић је неодлучан у одговору на питање да ли га је избор Нобеловог жирија изненадио.
„И јесте и није. Покушавам себе да преиспитам у овом тренутку, али слутио сам, предосећао да би то могло да се догоди баш овог пута, после паузе од годину дана и недодељивања Нобелове награде. Сада је промењен и жири, а промена је могла да настане и у односу на комплетну светску књижевност данас“.
Наш саговорник се сећа да је 1994. или 1995. године Хандке већ био два пута заредом у најужем избору за Нобелову награду; једне године су он и Харолд Пинтер били једини кандидати у најужем избору.
„Причао ми је тадашњи издавач Хандкеових књига да је 50 одсто чланова жирија било за једног, а преостали део за другог кандидата и да су, кад већ нису могли да се договоре, награду компромисно доделили Дарију Фоу. Логично је било претпоставити да ће се таква ситуација поновити, јер по процени многих стручњака за књижевност, Хандке јесте један од највећих писаца данашњице, светске, не само књижевности на немачком језику. Његов утицај на младу књижевну продукцију у свету је огроман и било је очекивано да се неко објективно постави и према књижевности и према њему“, каже Радаковић.
Подсећамо га да Хандкеов књижевни рад никада није био споран, већ његов интелектуални ангажман, у првом реду његова усамљеничка позиција са становишта наше приче, однос према Србији, Србима...
„То је тачно. Ако се постави питање зашто је Хандке био игнорисан свих ових последњих година, то би могао да буде један од разлога. Мислим да се чланови жирија нису политички слагали са њим. Међутим, Хандке је, такав какав јесте и каквог га знамо, ипак — уметник. А задатак уметности није да се политички одређује и да буде у функцији нечега. Хандке није ништа функционално радио, он је једноставно уметнички реаговао, како он каже ’слушајући откуцаје свога срца‘“, напомиње преводилац Радаковић.
На питање да ли је некад разговарао са Хандкеом о Нобеловој награди, и да ли је аустријски писац прижељкивао велико признање, Радаковић уз осмех каже да то — прижељкује свако.
„Хандке то никада није отворено рекао. Имао је доста критичних коментара на изборе Нобеловог комитета, али то не значи да су те речи биле упућене због њега лично и неизбора. У тим је коментарима било много сумњи, сумњи да неки аутори добијају награду по ко зна ком кључу. А као неко ко изузетно добро познаје књижевност и све што се догађа у књижевности, вероватно се није увек слагао са жиријем, али није он био једини. Многи се с тим изборима нису слагали. За многе се постављало питање да ли су то заслужили, тако брзо... Али, очигледно је дошло друго време, можемо бити задовољни“, каже је Хандкеов преводилац.
