Протести удружења као што је амерички „Пен“ или „независних интелектуалаца“ попут словеначког филозофа Славоја Жижека, уз агресивну кампању на Твитеру, чији су најактивнији протагонисти били Вљора Читаку, „амбасадорка Косова“ у САД, и маргинални политичар из БиХ Реуф Бајровић, нису уродили плодом, зато што, како је саопштио Нобелов комитет, Нобелова награда не може бити одузета. Како Хандкеу, који ју је добио, не зато што је бранио и подржавао Србе, већ „за утицајно дело које је језичком домишљатошћу истражило периферију и специфичности људског искуства“, тако ни Бараку Обами, који је Нобелову награду за мир добио као својеврстан аванс за будућа дела.
Хандке није једини
Међутим, Хандке није једини Нобеловац који је осудио понашање Запада према Србима.
„У балканској трагедији већ постоји један губитник — Европа. Није могуће да један савез, створен ради одбране, предузме необјављен рат, да бомбардује само ради бомбардовања, и то наочиглед немоћних европских политичара и равнодушних Европљана, којима је одузета чак и способност за гнушање“, говорио је португалски писац и нобеловац Жозе Сарамаго.
„Згазивши Повељу УН, НАТО је читавом свету и следећем веку наметнуо древни закон — закон џунгле“, писао је руски нобеловац Александар Солжењицин.
„Онај ко је сила — у свему је у праву. И у таквом свету налажу нам да од сада живимо. Пред очима човечанства уништава се прекрасна земља и цивилизоване владе томе аплаудирају, а људи, у очајању, напуштају склоништа, излазе у живом ланцу у смрт, да би спасли дунавске мостове. Не видим зашто Клинтон, Блер и Солана не би почели да их спаљују и уништавају“, додао је он.
Устајући против разарања Југославије, Дарио Фо, италијански књижевник, нобеловац, каже:
„Политика италијанске Владе је ужасна. Ужасна је та потреба за потчињавањем, за извршавањем туђих заповести, за зависношћу, уместо за независношћу“.
Британски драмски писац, такође нобеловац, Харолд Пинтер изазвао је буру реакција када је дрско и директно прозвао САД и своју домовину Велику Британију због напада на Југославију:
„Америчка спољна политика може се дефинисати овако: ’Пољуби ме у д… или ћу ти разбити главу‘. Милошевић је одбио да Америку пољуби у д… и зато је Клинтон разбио главу српском народу (не Милошевићу), са катастрофалним последицама по све на Космету. Оправдање за ову акцију, ’хуманитарни обзири‘ — очигледно је лош виц. Ова акција демонстрира изузетно лицемерје САД и Британије... Без икаквог увијања — то је чист геноцид. Кад је бомба пуна ексера експлодирала у близини Олд Кромптон стрита у Лондону, господин Блер је то описао као варварски чин. Када су касетне бомбе експлодирале на српским пијацама, секући децу на комаде, нама је речено да је такав чин предузет у име ’борбе цивилизације са варварством‘. Ја бих свакако рекао да Клинтона и Блера сматрам за убице. Права опасност за светски мир није ’бивша Југославија‘, него САД“.
Грасово покајање
Међу онима који су подржали акције „међународне заједнице“ против Србије био је и немачки нобеловац Гинтер Грас, који се, међутим, непуних петнаест година касније због тога покајао:
„То је била моја погрешна процена. Данас бих се, са додатним искуством са америчким војним интервенцијама и њиховим последицама, залагао против бомбардовања“, рекао је Грас у интервјуу београдском недељнику „Време“.
Правдајући се да је био против наводног терора који је Србија спроводила против албанског становништва, Грас је рекао да је био за то да се то оконча.
„Био сам, међутим, против бомбардовања Србије и Београда, поготово када су те чувене колатералне грешке узеле маха“, додао је тада он.
Шта смета код Хандкеа?
И Сарамаго, и Фо, и Пинтер дигли су глас против терористичког напада на једну земљу у њеним најтежим часовима, али нико се као Хандке није заложио за њу — Хандке је у борбу за истину заложио сву своју књижевну репутацију, и то је, вероватно, оно што највише смета типовима попут Читакуове или Бајровића.
Он није дао једну, него стотину изјава у којима осуђује понашање Запада према српском народу, па је због тога био изложен не само медијском шиканирању. Али, умео је и да узвраћа ударце:
„Признајући албанску државу на Косову, западне државе — протуве, које су претходно бомбардовале Југославију Срба, примиле су у свој табор типичну државу — протуву. Запад је, једним смртоносним ударцем, српском народу са Косова узео његову отаџбину и Србе је произвео у затворенике и избеглице у сопственој држави. Признајући албанску државу на Косову, наша часна Европа изгубила је срце“, једна је од најупечатљивијих Хандкеових изјава.
За разлику од осталих својих колега, Хандке се одликовао и несебичним активизмом. У знак протеста против бомбардовања, вратио је немачку угледну Бихнерову награду, а након што се подигла против њега, вратио је и награду „Хајнрих Хајне“. Од новчаног дела Ибзенове награде Хандке је изградио базен за децу у Великој Хочи, српској енклави у Метохији, која је са свих страна блокирана екстремним Албанцима.
Тако се Хандкеов протест није зауставио само на речима, написаним или изговореним. Он је добио свој практичан облик, и то је оно што његовим, не критичарима (јер да бисте били Хандкеов критичар, морате да прочитате барем два његова дела), већ хајкачима, највише и смета.
