„Исус је на земљу дошао, не као вечерњи лахор, него као пожар — али пожар који, попут горућег грма, оног кроз који је Господ говорио Мојсију, гори, а не разара“, рекао је папа Фрања када је отворио заседање Бискупског синода, посвећеног Амазонији и заштити животне у том региону. Амазон је био жариште катастрофалних пожара до те мере да је постао глобални проблем.
„Колико пута је уместо евангелизације наступила колонизација? Боже нас сачувај похлепе нових колонијализама. Ватра потпаљена интересима који разарају, попут оне која је недавно опустошила Амазонију, није ватра Јеванђеља“, додао је поглавар Католичке цркве.
Екологија и евангелизација
Скупу који се у Базилици светог Петра у Риму одржава под називом „Амазонија — нови путеви за цркву и интегралну екологију“ присуствује 184 учесника, од којих 113 из панамазонског подручја и 13 поглавара дикастерија Римске курије.
Према речима кардинала Антониа Балдисерија, главног секретара Синода, у жаришту састанка су „нови путеви ради евангелизације Божјег пука, понајпре урођеника, често заборављених и лишених перспективе мирне будућности, па и због кризе амазонске прашуме, капитално важних плућа наше планете“. Сврха скупа су, дакле, евангелизација и екологија.
Папину енциклику цитирао је и бразилски кардинал Клаудио Хумес:
„Не постоје две одвојене кризе, једна амбијентална, а друга социјална, него само једна јединствена и комплексна социоамбијентална криза. Смернице за решења изискују интегралан приступ ради сузбијања сиромаштва, враћања достојанства искљученима и, истовремено, очувања природе“, рекао је он, додајући да је то „интегрална екологија, коју заступа папа“.
Католичка црква у потрази за самом собом
Према речима некадашњег југословенског амбасадора у Мексику Душана Васића, ватикански скуп плод је дугогодишњег папиног залагања. Део енциклике „Лаудато си“ већ је постао део Декларације о климатским променама и заштити животне средине, која је усвојена у Паризу 2015. године.
Из назива састанка може се, каже Васић, закључити да је он, како религијски и духовни, тако и политички и идеолошки.
„Црква тражи себе и тражи повод да ојача свој утицај у оном делу света у коме је почео видно да слаби. Црква жели да покаже како се прилагођава ономе што се дешава у свету, да разуме процесе и способна је да на њих пружи одговор“, објашњава Васић.
Добро осмишљено у Ватикану, окупљање латиноамеричких прелата реакција је, према Васићевој оцени, на утицај протестантских цркава, који се утврдио у Латинској Америци.
Скупе грешке Јована Павла
Друга половина 20. века била је доба искушења за католичку цркву на континенту који је папа Јован Павле Други, на почетку свог понтификата, означио као „млади континент пун наде“. Међутим, подела на високи клер, који је подржавао диктаторске латиноамеричке режиме и на ниже, често радикализовано свештенство, које се залагало за то да црква стане на страну сиромашних и потлачених, узроковало је дубоку поделу и плодно тле за утицај протестантских цркава.
Иако је више пута посетио све латиноамеричке државе, од комунистичке Кубе до Пиночеовог Чилеа, иако је на континенту имао и миротворачку улогу, као када је посредовао да између Аргентине и Чилеа не дође до рата, иако су у његову славу испеване многе песме, чак и химна фудбалског клуба Флуминенсе из Рио Де Жанеира, Јован Павле Други није успео да се снађе на том континенту.
Тако је његов напад на свештеника Ернеста Кардинала, који је постао министар културе у комунистичкој Влади Никарагве, довео до тога да буде извиждан пред пола милиона верника.
У то време, на једној страни стајао је Ватикан, а на другој католички свештеници из Латинске Америке, који су се залагали за социјалну правду, праведну расподелу богатства и укључивање сиромашних у политичке процесе, окупљени око „теологије ослобођења“, покрета озваниченог у колумбијском граду Медељину 1968. године.
Само у Бразилу, до 2005. године и смрти Јована Павла Другог, католичка црква изгубила је 16 одсто верника. Број верника који припадају протестантским заједницама нарастао је на око 50 милиона на крају понтификата овог папе.
„Ако је у Латинској Америци данас просек протестаната око 20 одсто, у Мексику је нешто изнад 10 одсто, у групи земаља као што су Перу, Еквадор, Колумбија, Венецуела, Аргентина и Панама достигао је 15 одсто, у Бразилу, Костарики и Порторику достигао је 20 одсто, а у Гватемали, Хондурасу и Никарагви је достигао чак 40 одсто“, каже Васић.
„Само од 1970. године, када је износио 92 одсто, број грађана Латинске Америке који се изјашњавају као католици опао је на 69 одсто у 2014. години“, додаје Васић.
Колико су протестантске секте прошириле утицај, можда најбоље говори пример Бразила. Бразилски председник Жаир Болсонаро и сам је 2015. године конвертирао из католичанства на евангелизам. Од 513 посланика у Националној скупштини Бразила, чак 91 припада евангелистичкој цркви.
Липа и домороци
Са таквом Латинском Америком суочава се папа Фрања, први Латиноамериканац на Престолу светог Петра. Зато је целокупна иконографија отварања „Зеленог синода“, како се ватикански скуп још назива, била подешена тако да подсећа на основне проблеме са којима се суочавају сиромашни слојеви латиноамеричких друштава, посебно домородачко становништво Амазоније.
Папа је скуп посветио светом Фрањи Асишком, а у његову славу, два дана пред отварање скупа, засађена је липа, око које су се у молитви окупили, у ужем кругу домороци из Амазоније, а у ширем кардинали и други прелати.
Током служења мисе на почетку скупа (еухаристијског славља), папи су саслуживали урођеници украшени традиционалним пернатим крунама.
Овакав папин приступ проблему није унутар цркве примљен од свих са одобравањем. Уочи папиног именовања тринаест нових кардинала, на почетку Улице помирења, која води до Трга светог Петра, окупило се неколико десетина демонстраната, који су, клечећи, молили Бога против понтификата папе Фрање.
Како победити Болсонара?
Други противник папског синода, посвећеног заштити Амазоније, је бразилски председник Жаир Болсонаро, који се и папи супротставља са позиција суверенизма, тврдећи да Амазонија не припада свету, већ само Бразилу.
„Оног тренутка када је Болсонаро кренуо путем политичког успона, пласирао је идеју, блиску америчким интересима, да отвори врата за страни капитал, ради даље експлоатације и раскрчивања подручја богатих минералима за долазак страних компанија и пласирање њихових инвестиција. Бразил је у последњих седам, осам година, прошао кроз фазу економског посртања и Болсонаро је то хтео да надокнади америчким капиталом. Са таквом политиком наишао је на подршку моћних капиталистичких кругова у свету, али је наишао и на отпор оних који су желели да сачувају, како права домородачког становништва, тако и богатство природе, које то подручје садржи“, објашњава Васић.
Болсонаро се конфронтирао са папом и са црквом преко свог министра унутрашњих послова, који је изјавио да је „зелени Синод“ мешање у унутрашње ствари Бразила.
Пожари су, према Васићевој оцени, били индикатор неспособности и неспремности режима да спречи катастрофу. Био је то добар изговор да доведе нацију пред свршен чин и да искрчи делове прашуме и почне истраживања рудног и минералног богатства.
Чини се да ће Болсонаро бити опаснији противник папи у настојању да се Амазонија и њено становништво заштити. Још у марту су прокатолички листови у Бразилу писали о обавештајним мерама под које су стављени значајни свештеници, бискупи и кардинали из области Амазоније. Према тим информацијама, Болсонаров режим их је означио као „црвене попове“ и почео је да их прати и прислушкује.
Изгледа да је на реду својеврстан духовни притисак на бразилског председника да ублажи своје деловање у Амазонији и да заштити тај регион.
