Мало је познато да је Леонов био и велики пријатељ Југославије и Србије. У Београд је први пут дошао седамдесетих година са Брежњевим, а у престоницу некадашње Југославије од тада је долазио сваке године. Био је и председник Удружења пријатеља Србије и Црне Горе, које је у Москви основано 2004. године.
„Код Леонова је била јако изражена словенска идентификација“, каже за Спутњик словеначки редитељ Драган Живадинов, присећајући се својих сусрета са славним космонаутом.
Упознао га је, каже, почетком 2005. године у Звезданом граду, центру за образовање и обуку руских космонаута, а повезао их је други чувени Рус, легенда инструктора руских космонаута — Виктор Рењ. „Окидач“ за разговор, прича Живадинов, биле су — две Дуње.
Наиме, Леонов се одушевио када је схватио да се супруга словеначког редитеља зове Дуња (Зупанчић), баш као и Леоновљева мајка. Други моменат „идентификације“, који је учинио да разговор са чувеним космонаутом просто „потече“, била је чињеница да су редитељ и његова супруга из једне од земаља бивше СФРЈ, из братске Југославије.
„То је био тај феномен Југославије, то је та генерална емотивна меморија коју нико ко је једном добије не може изгубити. Ја сам је добио, а и код Леонова је она била јако снажна“, напомиње Живадинов.
Слика у свемиру
Према његовим речима, човек за чије име се везују најзначајнији подухвати свемирског програма у историји човечанства, где год би се појавио побуђивао је велико поштовање и узбуђење.
Спојила их је, каже, уметност, с обзиром на то да је Леонов одлично цртао и аматерски се бавио сликарством, па иако су се срели свега три пута, дуго су седели и водили темељите разговоре о уметности.
„Леонов је био први који је сликао у свемиру и сложио се са мном да ће уметност у будућности, у орбиталним позицијама, имати сасвим друге атрибуте од оних које има данас. Његов феномен лежи у томе да не само што је био космонаут, већ је имао и изуме које је патентирао. Један од њих, који чак мислим да можда није патентирао, јесте онај којим је сликао у бестежинском простору. Наиме, он је око руке направио траку, као неку врсту наруквице од сата без бројчаника, и на њу намонтирао шест конопчића са сувим бојама које су просто лебделе око његове шаке. То је тако леп објекат за сликање у бестежинском простору, знам јер сам га имао у рукама, и могу само да замислим како је изгледало да око његових прстију лебди тих шест боја. То је заиста импресивно. Када неко каже — Леонов, прво се тога сетим“, прича Живадинов и додаје да постоји неколико слика које је Леонов насликао у свемиру.
Умало изгубљен у космосу
Да је смрт овог изузетног човека велики губитак сматра и професорка Радмила Тонковић, ауторка књиге „Небеске хероине света: Од мита до космоса“, која је чувеног космонаута такође лично познавала. Био је, каже, легенда.
„Сусретала сам се са њим више пута, у Београду и Москви. Био ми је пријатељ, врло непосредан, диван човек, космонаут и уметник, а дружили смо се и са Валентином Терешковом“, прича Радмила Тонковић.
Врло често је са Леоновим разговарала о његовом првом изласку у космос.
„Рекао ми је да излазак у космос није био нимало пријатан осећај. Космос је негостољубива средина и разликује се од наше атмосфере на Земљи. Испричао ми је да је тада дошло до инцидента који нико није могао да предвиди — њему се надувао скафандер и он се једва вратио у брод. Практично је једва, убацујући део по део скафандера, успео да себе ’угура‘ натраг у летелицу“, сећа се Тонковић.
Питала га је, каже, какав је то био осећај, а Алексеј Леонов је одговорио:
„Знаш, у почетку је осећај страшан, јер ако не успеш да се вратиш, свестан си да остајеш изгубљен у космосу. Онда човек мора да се сабере, да савлада ту панику у себи, да види шта реално може да уради“, присећа се Радмила Тонковић речи руског хероја без кога данас не би било радова у отвореном безваздушном простору нити Међународне свемирске станице.
