„Центар за анализу европске политике даље наводи да именовање новог америчког изасланика за обнављање дијалога Србије и Косова даје нови подстицај за коначно решење једног од најспорнијих регионалних проблема“, пише аутор Јануш Бугајски.
Како наводи, током косовске изборне кампање, криминал, корупција, поред здравства и образовања, били су међу главним темама, али будућа влада не може само вербално да се обавеже да ће искоренити најтеже злоупотребе, већ треба да почне да остварује и резултате.
„Слогани и обећања не могу више умирити бираче, који су све више фрустрирани због недостатка економског напретка, нити задовољити међународне актере, који сматрају да је Косово запело у стагнацији“, анализира аутор.
„Борба против корупције мора обухватити све владине институције, а стриктна правила и одговорност приликом пријављивања имовине политичара морају бити примењена и законски обавезна. Истовремено, контакти изабраних званичника и приватних фирми морају бити транспарентни, а реформа судства мора да обезбеди да буду смењени тужиоци и судије који су се обогатили захваљујући корупцији“, наводи се даље у тексту.
Додаје се да би лидер покрета Самоопредељење Аљбин Курти могао бити најзначајнија личност у борби против корупције, пошто ни сам није умешан у било какве мутне послове.
Други важан задатак за нову администрацију у Приштини је да буде јединствена у погледу решавања спора са Београдом.
„Брзо формирање коалиционе владе између Самоопредељења и Демократског савеза Косова послало би снажан сигнал јединства“, сматра Бугајски.
„Именовање америчког амбасадора у Немачкој Ричарда Гренела као специјалног изасланика за дијалог указује да је Бела кућа решена да нормализује односе Србије и Косова, будући да је већ именован и помоћник државног секретара Метју Палмер за специјалног изасланика за Западни Балкан“, наводи аутор.
Према његовим речима, иако је Гренел нов када је у питању овај регион, он има искуства као преговарач у УН, док је Палмер искусни званичник Стејт департмента, који је добро упознат са сложеностима и замкама на Балкану.
Како сматра аутор, спор око нормализације односа може бити у потпуности решен само ако Србија прихвати независност Косова.
„Гренел ће бити под јаким притиском да брзо нађе формулу за постизање таквог учинка. Осим тога, и поред своје спорне прошлости као амбасадор САД у Немачкој, он ће морати да ради у тандему са представницима ЕУ, који имају чланство у Унији као мамац за све земље Западног Балкана“, пише Бугајски.
„Приштина мора блиско сарађивати са Гренелом и Палмером, тако што ће показати своју спремност да постигне компромис по одређеним питањима, као што је укидање такси на робу из Србије“, наводи се у тексту.
„Са друге стране, она мора избећи било какве једностране уступке. Амерички изасланици ће можда бити отворени за размену територија или за идеју да, у замену за северне општине са српском већином, Београд призна Косово. Они ће, међутим, вероватно наићи на значајне политичке препреке, пошто би нова влада у Приштини могла да изгуби велики део подршке јавности ако уступи део територије Београду“, анализира Бугајски ситуацију у јужној српској покрајини.
„Исто тако, мало је вероватно да ће Влада Србије дати било који део територије у Прешевској долини, посебно са приближавањем избора на пролеће 2020. године“, сматра овај аутор.
Он даље додаје да је председник Србије Александар Вучић изразио изненађење поводом одлуке Вашингтона да именује два специјална изасланика како би убрзали дијалог са Приштином.
„Београд је одувек очекивао од Брисела да ће одложити доношење споразума са Приштином, надајући се да би могао да ипак уђе у ЕУ, пре него што постигне коначан споразум са Косовом“, пише аутор.
Наводи и да ће Москва такође калкулисати како може да неутралише или осујети сваку нову америчку иницијативу, ако је њен циљ да доведе до чланства Косова у УН и до његовог признавања од стране Србије.
Према мишљену аутора, Кремљ би чак могао именовати свог изасланика за Балкан или тражити да има једнако право гласа у предстојећем дијалогу две стране.
Аутор напомиње да се треба присетити да су једини успешни споразуми имплементирани у региону они у којима Москва није играла улогу, укључујући Дејтонски споразум из 1995. године, Охридски споразум 2001. године, као и Преспански споразум између Северне Македоније и Грчке, који је закључен 2018. године.
„Било какав трајни споразум између Београда и Приштине мора остати без мешања Кремља“, закључује у својој анализи Јануш Бугајски.
