Раб је, наиме, говорећи ове недјеље на Парламентарној скупштини НАТО-а у Лондону, казао да чланице Алијансе морају да се суоче са Русијом како се им не би десило исто што и у Црној Гори, гдје је, како је казао, „Русија покушала да поткопа европску демократију у неуспјелом покушају пуча“.
Редовно помињање Црне Горе уз Крим, сајбер-нападе у Европи, и тобожњи руски атак нервним агенсом у Британији, постало је, чини се, дио устаљеног НАТО фолклора када се износе „аргументи“ зашто се треба штити од „агресивне Русије“.
Међутим, за домаћу јавност је приказивање Црне Горе као „европске демократије“ ипак превише, па макар долазило и од министра из земље која се сматра њеном колијевком.
Насљедници Савеза комуниста
Аналитичар Лука Радоњић изјаву британског шефа дипломатије о „поткопавању европске демократије у Црној Гори“ види као „заиста занимљиву“, „необичну“, али и „донекле ексцентричну“. У прилог томе он додаје да је управо принцип смјене власти путем избора — што је основни предуслов функционисања сваке модерне и европске и демократије — за Црну Гору у пракси још увијек непозната и неистражена територија, позната само у теорији и упоредном искуству других земаља.
„Подсјетићу, Мило Ђукановић је са својом Демократском партијом социјалиста у Црној Гори на вјечној листи владара претекао Ким Џонг Ила, Садама Хусеина, Мао Цедунга и многе друге... Стога изјаве попут ове коју смо имали прилике да чујемо могу представљати само подстицај Ђукановићу да на вјечној листи престигне још Јосипа Броза, пуковника Гадафија и Роберта Мугабеа“, оцјењује Радоњић за Спутњик.
Када се узме у обзир и да је Демократска партија социјалиста (ДПС) себе прогласила насљедницом Савеза комуниста, онда се, по оцјени нашег саговорника, долази до цифре која свједочи о једном од најдужих политичких и владарских континуитета у историји.
„И минимално политички писменом човјеку јасно је колико је Партија и њена партија насљедница, која је промијенила економску политику комуниста а задржала њихове начине владања и технологију политичких обрачуна, за све то вријеме срасла са државом. Дубоко укоријењено партијско запошљавање, партијска злоупотреба Јавног сервиса, манипулација бирачким списковима, страначка и национална дискриминација у државној администрацији, корупција, злоупотреба тзв. социјалних и других донација у сврху ’куповине гласова‘, само су почетак дугог низа резултата несмјењивости једне партије и њеног лидера. У Црној Гори на власти су људи, чија је владавина чак старија и од њихове одрасле дјеце“, примјећује наш саговорник.
Британски фудбал популаран, али не и спољна политика
Када је пак посриједи сама изјава британског министра, Радоњић образлаже да није ништа ново да велике силе играју своје шаховске партије, али ни да неки на Западу упорно трагају за начином обнове смисла постојања НАТО-а, стварајући од Русије огромну пријетњу, па да у ту сврху користе и малу Црну Гору.
„Схватамо, али не прихватамо овакве оцјене као добронамјерне. Јер говорити тако о Црној Гори, која не познаје ни фундаментални услов демократске промјене власти путем избора, то никако не може користити политичкој и другој еманципацији нашег друштва. Штавише, на тај начин се постиже само трајно губљење повјерења у западну политику“, упозорава Радоњић.
Саговорник Спутњика закључује да су због свега тога у Црној Гори изузетно популарне све енглеске фудбалске лиге, телевизијске серије и филмови, књижевност и музика, али не и британска спољна политика.
„’Поткопавање европске демократије у Црној Гори‘ наслов је који већину грађана тјера од самог текста и остатка изјаве, а прва мисао већини није ’ко то поткопава црногорску демократију‘, већ ’како се може поткопавати нешто чега нема или има само у траговима‘“, каже тај аналитичар.
„Ово погодује само режимским медијима, који државну самобитност налазе чак и у записима ресторанских књига утисака, а камоли у изјави шефа британске спољне политике. Но, без обзира на различита искуства кроз која смо прошли, основна и општа култура нам сугеришу да се изнова изненадимо оваквим изјавама, особито када долазе од људи који су по државној функцији ’насљедници‘ лорда Карингтона, лорда Дејвида Овена, сер Џона Мејџора и других првака британске дипломатије“, закључује Радоњић.
