Годишње у просеку седам свемирских тела стигне до Земљине површине. Она не изазивају озбиљна разарања, али могу да изазову страх, као у случају Чељабинског метеорита.
Током нама познате геолошке историје, било је мање од десет катастрофалних судара Земље са астероидима.
Жртве чак и инсекти
Под леденим покровом Антарктика, у области Вилксове земље, налази се огроман кратер пречника око 500 километара.
Амерички научници су 2009. године, на основу анализе података са сателита „Грејс“, закључили да је реч о кратеру који се образовао у судару свемирског тела и Земље.
Према проценама стручњака, то се догодило пре око 250 милиона година, што се поклапа са највећим масовним помором на Земљи — пермским (последњи период палеозоика). Тада је нестало 96 одсто морских и 73 одсто копнених кичмењака. То је једини пут у историји наше планете када је дошло и до масовног изумирања инсеката: нестало је готово 83 одсто врста из те класе.
Животиње, међутим, нису угинуле моментално. Према истраживању Масачусетског универзитета, изумирање је трајало око 60.000 година.
Кинески научници, ипак, сматрају да је тај период био знатно краћи и да је 90 одсто врста нестало током неколико хиљада година. Узроци су били вулканска зима, ефекат стаклене баште и повећање киселости океанске воде — резултат наглог повећања вулканске активности на територији данашњег Сибира.
Постоје, наравно, и алтернативне теорије о масовном изумирању током перма: изненадна експлозија метана, промена хемијског састава морске воде, па чак и пад другог астероида — на територији данашње Аустралије.
Нестанак диносауруса
Многе врсте диносауруса такође су могле да нестану са Земље због огромног астероида који је пао пре 66 милиона година на полуострво Јукатан, у савременом Мексику. Тада је на том месту било море дубоко најмање 30 метара.
Према истраживању међународне групе научника, удар астероида о морско дно био је упоредив са експлозијом десет атомских бомби. Моћни цунамији високи по неколико стотина метара погодили су копно. Запалиле су се шуме, а пожари су се ширили хиљадама километара.
Из стена у које је ударио астероид испарили су минерали који садрже сумпор, због чега се у атмосфери нашло најмање 325 милијарди тона те супстанце. То је изазвало глобално захлађење. Диносауруси, летећи гуштери, бројни мекушци и многе друге животињске врсте нису преживеле ту катаклизму. Угинуло је 16 одсто породица морских животиња, као и 18 одсто породица копнених кичмењака.
Два удара одједном
Пре око 34 милиона година планета је остала без 15 одсто свих врста животиња. У океану је изумрло највише древних врста китова, а на копну је катастрофа највише погодила копитаре.
У књизи Сергеја Вишњевског из Института за минералогију и петрографију Руске академије наука наведена је хипотеза о томе да је изумирање било резултат наглог захлађења, изазваног падом два астероида одједном: у Северној Америци и у Сибиру. Анализа стена из тог геолошког периода је показала да су у почетку средње годишње температуре расле, а да је затим дошло до јаког захлађења. Временски се оно поклапа са падом астероида.
Према мишљењу геолога са универзитета у Калифорнији и Тексасу, после удара небеских тела о Земљу, због огромне количине прашине, атмосфера је постала мање прозрачна за сунчеве зраке, због чега је дошло до глобалног захлађења. Нису све животиње могле да се прилагоде наглој промени климе, што је довело до њиховог изумирања.
Небеска платина
Једно од последњих великих изумирања догодило се пре око 13.000 година. Тада је планета заувек остала без мамута, великих бизона и гигантских лењиваца. Један од разлога је ледено доба, за које се зна на основу анализе ледених језгара Гренланда.
Амерички научници су 2007. године изнели хипотезу да је ледено доба резултат пада астероида или комете на Земљу. Дванаест година касније то је потврђено, и то на основу проучавања концентрације платине на неколико тачака планете. Ствар је у томе што овај метал у великим количинама садрже метеорити: ако га има много у стенама, може се говорити о космичком удару.
Стручњаци су пронашли слој са повишеним садржајем платине у Јужној Африци, на Гренланду, у Западној Азији, Јужној и Северној Америци и у Европи. Сви слојеви су датирани на исти период — пре 12.680 година.
