У ратном дневнику 8. црногорске бригаде за дан 19. октобра 1944. остало је записано:
„Деветнаести октобар, четвртак, време кишно. Непријатељ се налази на истим положајима и са Бежанијске косе стално туче у наше положаје артиљеријом. Наша артиљерија туче Теразије и Калемегдан. Борба у граду стално бесни. Први батаљон је избио на Теразије, а Четврти са једним одељењем, заједно са Првом пролетерском, напредује према ’Албанији‘. Око 21 сат, завијорила се тробојка са петокраком“.
Припадници 8. црногорске бригаде, заједно са борцима 1. пролетерске заиста и јесу први дошли до највише зграде у Београду и заузимали су је, уз тешке борбе, спрат по спрат и просторију по просторију. Немачка војска је држала палату „Албанија“, заједно са хотелом „Москва“ и Теразијама, Кнез Михаиловом улицом и Калемегданом као део „Тврђаве Београд“.
Освајање „Албаније“ завршило се управо онако како је описано у ратном дневнику 8. црногорске — борац ове бригаде, Миладин Петровић, истакао је југословенску тробојку са петокраком на врху зграде.
Овај чин носио је собом одређену симболику, каже историчар Дејан Ристић. Приликом планирања Београдске операције, совјетско и руководство југословенских партизана сагласили су се да југословенске трупе означе почетак и крај борби за Београд.
„Ту су Совјети у потпуности изашли у сусрет нашим захтевима и нашим очекивањима, те је тако на палати ’Албанија‘ која је у то време била највећа и највиша зграда у Београду, била истакнута југословенска застава са петокраком, што је такође веома занимљиво. Дакле, не државна застава Краљевине Југославије (у то време, наша држава је краљевина све до 29. новембра 1945. године), већ је истакнута југословенска застава са петокраком, очигледно желећи да се тиме наговести и будући историјски ток и развој, односно да ће Југославија бити трансформисана из монархије у републику, односно у комунистичку државу“, наглашава Ристић.
Чинови попут овог били су, према речима нашег саговорника, типични за оружане сукобе у 20. веку.
„Велике престонице су ослобађане, а сам чин окончања те борбе био је означаван постављањем државне или неке друге заставе, неког другог обележја на најважније или највише здање. Сетимо се совјетске заставе на Рајхстагу у мају 1945, или крста у Паризу, када је Де Гол дошао. Дакле, читав низ симболичких гестова типичих за Европу тога времена. У нашем случају, примењено је нешто што је било потпуно очекивано и разумљиво, а то је да се крај битке за Београд означи истицањем југословенске заставе“, каже Ристић.
