Познато је да командири подморница не воле да израњају на површину како би ступили у контакт са обалом јер то одмах открива положај. Слабост представља и када се подморница налази на дубини са које је могуће извући перископ. Такву подморницу ће прво пронаћи авиони и хеликоптери који су способни да региструју радио-сигнал и открију одакле он долази.
Међутим, савремене подморнице су опремљене системима за откривање радарског импулса, који одмах прекидају дејство радара противподморничке авијације. Чим постане јасно да подморницу прате, екипа прибегава маневру хитног потапања, након чега следи удаљавање са места израњања.
Режим „тишине“
Понашање морнара у таквој ситуацији је разрађено до детаља. Сви имају само неколико минута да испуне своје дужности. Командир мора брзо да реагује и одреди оптималну брзину и дубину урањања како не би открио положај подморнице.
„Заблуда је да подморница одмах постиже пуну брзину и одлази. У таквом случају, подморницу одмах откривају и борба је изгубљена. Осим тога, за разлику од атомских, брзина дизел-електричне подморнице није тако велика да би могла одмах да се удаљи од противника. Међутим посада оваквих подморница прибегава другим тактикама, као што је коришћење сонара“, објашњава за Спутњик бивши командант атомске подморнице Игор Курдин.
Према његовим речима, основна предност дизел-електричних подморница у односу на атомске је њихова способност да се бешумно спусте на дно. У том тренутку на снагу ступа режим „тишине“. Сви механизми и инструменти се гасе, кретање је сведено на минимум, морнари не смеју да говоре, да праве непотребне покрете или производе било какве звуке.
Дизел подморница може да на дну проведе неколико дана у бешумном стању. Атомским подморницама то не полази за руком. Нуклеарни реактор не може да остане без укључених помоћних система.
Заметање трагова
Нема принципијелне разлике у методама бекства и гоњења између руских морнара и њихових колега у НАТО-у. Међутим, према мишљењу војних експерата, чланови посаде руских подморница су достигли далеко виши степен мајсторства и много ефикасније замећу трагове од западних колега.
Ствар је у томе да када беже од потере, руски морнари ретко реагују по шаблону. Имају креативан приступ. Један од маневара, измишљен још за време Хладног рата, Американци су назвали „Луди Иван“. На реп подморнице морнаричке флоте СССР-а често би се закачиле америчке подморнице. Оне су се кретале у мртвој зони иза кормила — совјетски сонари нису могли да их идентификују због буке сопствених пропелера. Да би одсекли противника, командири су прибегли неочекиваном и оштром маневру — заокрету од 180 степени. Како би избегли судар, Американци су били принуђени да се држе на одстојању.
„Највећу похвалу као командир подморнице добио сам од бившег команданта подводних снага САД“, открива Курдин. „Адмирал је изјавио да сам један од ретких који је успео да га задиви. Треба имати у виду да Американци не узимају у обзир само карактеристике подморница и њихове акустичне особине. Они поседују и тактичке портрете руских команданата“.
Совјетски морнари су својевремено научили како да елегантно заобилазе познати амерички систем за праћење СОСУС. Војно-поморска флота СССР-а је 1985. и 1987. године извела операције „Апорт“ и „Атрина“. Тада су две групе са по пет одвојених подморница неприметно ушле у Атлантски океан. Излазак таквог броја подморница из базе није могао остати без пажње америчких војника. Они су скупили сву снагу и средства и кренули у широку потрагу. Међутим, носачи ракета су успели да заобиђу све линије одбране, стигну до америчке обале и остану непримећени.
Хајка на подморнице
Претрага и праћење су сасвим друга прича. Војна пракса Русије и НАТО-а се не разликује се пуно. И једни и други користе морнаричку авијацију — авионе и хеликоптере. Они круже око сумњивих подручја и емитују хидроакустичне, инфрацрвене, а користе и пасивне и активне бове.
На пример, у оружје руске морнарице спада „Иљушин“ Ил-38, опремљен системом за претрагу „Беркут 38“ и савременијим „Новелој“. Борбени радијус авиона Ил-38 је 2.200 километра. Флота такође поседује и „вишенаменске“ авионе Ту-142. Они могу да делују у кругу од 5.000 километара.
Када сигнал са бова стигне, посада авиона комуницира са противподморничким бродовима. Оквирни правац подморнице одређује се након активирања осталих бова. Силуету подморнице можемо одредити и визуелно — када је сунчано и тамно издужено тело је могуће видети из ваздуха. Нарочито на малим дубинама.
Када добију од авијације координате циља, противподморнички авиони почињу праћење. Многи од њих имају специјалну опрему за откривање трагова подморнице, која може тачно да одреди пре колико и у ком правцу је прошла подморница.
У арсеналу своје флоте, свака поморска држава има моћне радарске системе, торпедне цеви и млазне бомбе. Ловци на подморнице се закаче за реп своје жртве и испаљују на десетине дубинских бомби и торпеда. Чак није неопходно да бомбе директно погоде подморницу, бомба може да експлодира у близини подморнице, а детонација ће обавити свој посао.
