Интересовање за Аспергеров синдром у великој мери подстичу таблоиди, који сликају психолошке портрете масовног убице Андерса Бревика, еколошке активисткиње Грете Тунберг, па чак и измишљеног лика из серије „Теорија великог праска“, генијалног физичара Шелдона Купера.
Директор Института за клиничку медицину Универзитета „Сеченов“, психијатар Марина Кинкуљкина сматра да је без анализирања стања особе, без разговора са њом, непрофесионално дискутовати о њеним менталним обољењима, а посебно давати коментаре у медијима по том питању.
„Аспергеров синдром карактерише затвореност, изражено ограђивање од спољног света, усредсређивање на сопствена интересовања, фокусираност на један задатак, неразумевање за мотиве других људи, поремећаји у раду финих моторичких способности, што се може с годинама нормализовати, а може се манифестовати у виду ексцентричних покрета. Притом, оболела особа има нормалну интелигенцију, а такве особе су понекад интелектуално испред својих вршњака. То даје веома необичну клиничку слику“, објашњава докторка.
Аспергеров синдром се дијагностикује клинички, а до сада нису пронађени биохемијски, хормонални или генетски маркери који прате то стање. Синдром се такође не може открити ни приликом скенирања мозга.
Генетика у комбинацији са непознатим факторима
Синдром Аспергера се, попут осталих видова аутизма, манифестује у раном детињству и одређује целокупан развој човека. Није искључено да је нагли пораст обољевања од аутизма делом последица тога што лекари других специјалности широко користе тај термин, који успостављају дијагнозу поред психијатара.
„Не постоји специфично лечење. То је за цео живот. Са дететом се врши само корективни рад, како би се олакшало његово прилагођавање у друштву и развијање социјалних вештина. Такође се ради са родитељима. Понекад се одређује компензационо лечење симптома ако је, на пример, код особе погоршано расположење, или се повећала анксиозност“, каже Кинкуљкина.
Још нису потпуно разјашњени узроци Аспергеровог синдрома. Праћење стања једнојајчаних близанаца дали су повод за мишљење да генетика игра велику улогу у развоју болести. Идентификовано је неколико гена у икс хромозому, чија су оштећења повезана са аутизмом. То објашњава због чега дечаци четири пута чешће обољевају од Аспергеровог синдрома — имају један икс хромозом, тако да не постоји друга копија свих гена.
Постоје и докази о утицају еколошких и имунолошких фактора који могу деловати засебно или у комбинацији са генетском предиспозицијом. Данас се активно проучава који су токсини, на пример, из ваздуха опасни за труднице.
Такође се узимају у обзир социјални фактори, као што је имиграција. Фински научници су 2015. године анализирали приче деце, која су рођена од 1987. до 2005. године, а која су до 2007. године добила одговарајући дијагнозу. Испоставило се да деца имигранти не обољевају чешће, а у одређеним случајевима чак и ређе.
Утицај дружења на децу са синдромом
Јавност такође занима колико могу бити опасне особе са Аспергеровим синдромом и да ли чешће показују склоност ка самоубиству. Доказа за такве претпоставке нема, тврди Марина Кинкуљкина.
Постоји већи ризик да дете са Аспергеровим синдромом постане одбачено и предмет насиља у школи. Понашање, начини комуникације, немогућност склапања пријатељстава одбијају децу, због чега остали ученици избегавају другачије дете.
Према истраживачима из Француске, комуникација са вршњацима је веома важна за децу и тинејџере. Дружење формира емоционални контакт, развија умеће комуникације, осећај за колективизам. Деца са Аспергеровим синдромом тешко излазе на крај са тим. Они воле игру према јасним, строго дефинисаним правилима и активности где је потребна минимална интеракција са другим људима. Аутистичне особе тешко дешифрују тон гласа, гестове, изразе лица, говор тела. Они буквално схватају речи, не разумеју шале, отуђени су, имају неприродну интонацију, необична занимања.
Међутим, деца са синдромом желе да склапају пријатељства и не разумеју зашто су сама. То је често узрок депресије и анксиозности.
Према истраживању научника са Кембриџа, одрасле особе са Аспергеровим синдромом чешће имају суицидне мисли него здраве особе, а то је повезано и са депресијом због социјалне изолације, усамљености, недостатка комуникације и незапослености.
Ко је открио Аспергеров синдром?
У првим годинама совјетске власти дечји психијатар из Кијева Груња Јефимова Сухарева основала је у Москви школу и медицинско одељење за децу са неуропсихијатријским проблемима.
Посматрајући шест дечака са менталним поремећајима, она је описала нову болест и њене клиничке симптоме 1925. године у совјетском научном часопису, а касније и у немачком. Она је о болести говорила као о „шизоидној психопатији“, а касније као о „аутистичној психопатији“. Докторка је приметила парадоксалну комбинацију карактеристика болести — висок ниво интелигенције и лоше моторичке способности, а баш то су одлике Аспергеровог синдрома.
Научна заједница није обратила пажњу на тај чланак, па је аутистичну психопатију „други пут“ открио аустријски психијатар Ганс Аспергер 1938. године, а нешто касније и његов земљак, који је емигрирао у САД, Лео Канер. Појединци сматрају да су они били упознати са радом Сухареве.
Аспергер „сарађивао“ са нацистима
Аспергерови чланци су постали широко познати на енглеском говорном подручју тек 1981. године, када су преведени. Пре две године се испоставило да је он сарађивао са нацистима, иако се представљао као активни борац против Трећег рајха.
Према тврдњама историчара медицине Хервига Чеха, који је проучавао досад непознате архиве, Аспергер је током рата радио у Универзитетској дечјој клиници у Бечу. Он је децу са тешким менталним поремећајима слао у клинику „Ам Шпигелгрунд“, која је била укључена у нацистички програм еугенике и чишћења нације. Од јула 1940. године до пропасти нацистичке Немачке тамо је умрло 789 деце, а многа од њих су убијена.
