Наш позоришни редитељ подсећа да ово високо признање, после прошлогодишњег скандала, специфичним чини и додела две награде, али и избор једног од лауреата:
„Поред Олге Токарчук која вероватно заслужује то признање, Нобел је додељен и једном књижевнику, иако су знали да ће чопор гладних вукова скочити на помен његовог имена. То што је Нобелов комитет доделио награду Хандкеу, шокирало је све, и нас, и самог Хандкеа, и читав свет“, напомиње Ристић , тумачећи и разлоге због којих је то учињено:
„Тиме су желели да поруче да је Нобелова награда достојна поштовања, да се не обазире на притиске, да не слуша политичке савете шта је коректно а шта не, да је не плаши главни непријатељ Петера Хандкеа, а то је НАТО, највећа светска оружана сила. Они се боре против Хандкеа, као и против Асанжа и људи који се противе ономе што је светски поредак“, објашњава Ристић.
Да се избором Хандкеа Нобелова награда вратила књижевности, уверен је и Мирољуб Стојановић, филмски критичар, уредник у Издавачком центру Филмског центра Србије.
„ Награда је овога пута дата једном генију, уметнику којег не реси само књижевно мајсторство, већ све оно што чини комплексног генија. Петер Хандке је генијалан и филмски и позоришни стваралац. Сведоци смо да је последњих двадесетак година ова награда постала све само не Нобелова награда за књижевност. И мада реакција не би требало да буде изненађујућа, јер већина добитника изазива неку контроверзу, ипак ми је фасцинантна острашћеност са којом се ова награда прихвата. Ми се увек бавимо атрибутивним својствима уметника на свим другим нивоима осим оним који су инхерентни његовом стваралаштву. Оно што је чудно, јесте да се код врло релевантних интелектуалаца и у региону и у свету све одвија на некаквој симетричкој разини да генијалну уметност стварају генијално добри људи. А читава историја уметности је пуна аномалија, па смо сведоци да су етички лоши људи стварали велику уметност. Добри људи и добра уметност нису у корелацији, то нису синонимне категорије, а поготову у домену политичког ангажмана“, подсећа Стојановић.
У Европи се само рециклирају антички митови
„Нису сви они који читају новине и прате целу ову гужву око награде у стању да направе разлику између књижевног живота и књижевности“, надовезује се Љубиша Ристић. „Та биографска метода којом ћемо ми тумачити књижевно дело и оцењивати га на основу живота уметника, једноставно је обесмишљена, то више нико не узима озбиљно. Дело се не може тумачити тиме да ли је писац волео да спава ујутру или је био раноранилац, да ли је радије шетао по шуми или седео у задимљеној кафани. Али те будалаштине ми сада слушамо по цео дан. Има ту и оних опрезних који кажу да је Хандке генијалан писац, али не може му се опростити то и то. Ја имам и лични пример. Има један редитељ који прави представе о мени и који каже ’јесте то било велико у оно време, али сад се с обзиром на његово политичко деловање то мора ревалоризовати‘. Е, тако они хоће и Хандкеа да ревалоризују, на основу тога што је рекао о Босни, о НАТО-у, о Југославији. Ти ’ревалоризатори‘ обично немају никакву идеологију или поглед на свет, обично имају само бизнис план. И то је оно што се да уочити из свега овога“, коментарише Љубиша Ристић бурна реаговања на доделу Нобелове награде аустријском писцу.
А у њима готово да није било ни речи о томе како је, којим средствима, колико авангардно Петер Хандке од прве књиге преиспитивао тај исти свет и уметност која се у њему ствара.
Љубиша Ристић подсећа на речи Џорџа Штајнера којима је, говорећи о Европи, о ономе што су европске вредности данас, на сличан начин као Хандке, својевремено запрепастио великодостојнике ЕУ:
„Штајнер им је рекао да је Европа у озбиљном проблему јер је изгубила способност да створи мит. Од Раблеа и Сервантеса, каже Штајнер, више нико не зна да исприча причу. У Европи се само рециклирају антички митови. Управо је Хандке неко ко је на стваран и важан начин указао на један живи, стварни европски мит, на причу о дивљем дечаку нађеном у шуми, изван цивилизације. Прича о том ’племенитом дивљаку‘ који је изведен пред лекаре и научнике да испитају како он сада постаје људско биће, након што су га звери одгајиле, та Хандкеова прича о Каспару Хаузеру — практично је једини мит који Европа данас има. Каспар Хаузер, каже Хандке, у себи носи и људско и зверско и то је оно што је европска вредност.“
Подсећајући да је Каспара у животу држала реченица „Хтео бих бити такав какав је некад био неко други“ и да су се, када му је она одузета, распали и његов живот и прича, Љубиша Ристић истиче да је и Нобелов комитет истакао да је Хандке награду добио за мајсторско бављење језиком.
„Он је највећи мајстор језика који нам казује да оног чега нема у језику нема ни у стварности. Ако га нема у језику — није га никада ни било. Није то случајно што се Каспар Хаузер бори за ту своју реченицу која га држи у животу и прави га људским бићем“, тврди Ристић.
Почетак једног новог времена
А људским бићем нас чини и способност да осетимо и чујемо друге. Бити неко други, ослушкивати туђе мисли и осећања — јесте оно што ради јунак филма „Небо над Берлином“ редитеља Вима Вендерса и сценаристе Петера Хандкеа. Мирољуба Стојановића питамо да ли нам је аутор ове филмске приче опет поручио да смо изгубили осећање за „говор другог“:
„Дефинитвно јесмо и то је једна од великих тема Хандкеовог опуса, не само књижевног. Треба рећи да је Вендерсов ауторски потпис, још од раних дана, креирао Петер Хандке. Вендерс је радио неколико филмова који су настајали по Хандкеовим делима и нећу погрешити ако естетски чин у Вендерсовим филмовима припишем Хандкеу. Јер је Хандке учио Вендерса, а Вендерс култивисао своју публику да ослушкују говор празнине, ’ужас празнине‘, што је један од наслова можда најбоље Хандкеове књиге. Мислим да смо ми дефинитивно изгубили осећање за говор другог. А целокупно Хандкеово дело јесте покушај да обновимо дијалог. Јер је он међу првима схватио да се распада наш свет заједнице, видимо то још у његовој првој филмској фази која кулминира ’Леворуком женом‘. Хандке је човек који је целокупном својом поетиком, стваралаштвом и идеологијом уметничког пута био велики антиципатор, откривао је просторе који не само да нису били освојени у европској уметности 60-их година, него нису били могући ни у каквој имагинацији. Гранични моменти које је откривала Хандкеова поетика тицали су се света маргине, света који је у потпуном нестајању, света који је имао само један упитник — да ли га препустити том нестајању или за њим жалити? Хандке је тај емпатични моменат развио управо у корист оног хуманитета због кога га сада прозивају да га не поседује, што је један од највећих парадокса рецепције његовог дела. Шокантно је колико људи промашују бит његове уметности“, каже Стојановић.
Спомињање „Ужаса празнине“ Ристића је подсетило на још једно важно својство Хандкеове књижевности:
„Та књижица подсећа на другу велику тему светске књижевности — на Камијевог ’Странца‘“, вели Ристић. „Она показује пишчеву способност да се само једним потезом направи асоцијативни склоп, па да одједном имамо Хандкеа повезаног са Камијем, са егзистенцијалистима, са великим традицијама европске књижевности.“
А када је о позоришту реч, Ристић као револуционаран наводи Хандкеов комад „Псовање публике“:
„Та мала драма у којој се Хандке обраћа публици све време, тај есеј о позоришту је заправо темељно позоришно дело 20. века, тачка коју је Хандке ставио 1966. године на позориште авангарде које трага за новим. Тај терор потраге за новим заустављен је ’Псовањем публике‘. Са тим Хандкеовим делом из 1966. године почиње крај века. Почиње свест о томе да уметност настаје из уметности, а не из живота. Почиње дефинисање онога што ће теоретичари касније звати постмодерном, почиње употреба свега што постоји за стварање уметничког дела. Те 1966. Хандке је најавио оно чега нико није био свестан — почетак једног новог времена“, закључује Ристић.
„Чини ми се да о томе колико је Хандке грандиозна, али и једна веома усамљена појава на европском небу, најбоље говори један стих из хиспаноамеричке књижевности“, каже Мирољуб Стојановић. „Тај стих гласи: ’Они који доносе светло, увек умиру сами‘.“
