Са турском интервенцијом на део Сирије који контролишу курдске снаге, чинило се, започела је још једна ратна епизода у несрећном сплету догађаја који ову земљу потресају скоро читаву деценију.
Међутим, турска интервенција трајала је релативно кратко, од 9. до 22. октобра, укључујући и петодневно примирје, које је америчка администрација изнудила од званичне Анкаре.
Сада, дан након што су у Сочију председници Русије и Турске Владимир Путин и Реџеп Тајип Ердоган потписали споразум, може се рећи да је турска офанзива на североистоку Сирије, која је за циљ имала стварање широке територије на источној страни Еуфрата под де факто турском контролом — завршена.
Одредбе споразума такве су да омогућавају Турској да задржи утицај на територији коју је до сада заузела, што је пет пута мање од онога до чега су досезале турске амбиције, да се курдске снаге повуку са сиријско-турске границе, као и да патролирање дуж границе преузму регуларне сиријске снаге и руска војна полиција. Турске трупе моћи ће да им се придруже до десет километара од границе. Курдима је остављен рок од недељу дана да се повуку.
Вашингтонске сузе
Споразум се у једним круговима оцењује као велика руска победа, а у другим као „историјски компромис“ између Русије и Турске. Свим оценама заједничко је да је званични Дамаск уз помоћ Русије успео да се врати на територију коју није контролисао седам година.
Према оцени америчког „Фајненшел тајмса“, руска улога у Сирији постала је кључна, а Арон Штајн, директор Програма за Блиски исток Института за спољну политику из Филаделфије, наглашава да је Сирија постала „игралиште Москве, Анкаре и Техерана“.
Руски аналитичар Дмитриј Кузнец, анализирајући одредбе споразума, каже да сматра турског председника губитником у „тешкој игри“, али да је Ердогану споразумом ипак спасено достојанство.
„Ердоганов неуспех настао је из чињенице да није могао да се придржава правила хибридних ратова — није пружио потребно дипломатско и медијско покриће и имао је лоше савезнике“, пише Кузнец.
Споразумом из Сочија можда је најнезадовољнији специјални амерички за Сирију Џејмс Џефри. Он је, говорећи пред сенатским Одбором за спољне послове, изјавио да руско-турски споразум повећава нестабилност у Сирији:
„Процес је преокренуо читаву ситуацију, поткопао наше напоре у борби против ДАЕШ-а и увео руске снаге и снаге сиријског режима, на начин који је трагичан за све који су укључени“.
Зашто је Вашингтон незадовољан?
Турски историчар Мехмед Перинчек истиче да је споразум „заиста историјски, јер представља нову фазу у турско-сиријским односима“.
По њему, споразум представља прекретницу у покушајима Вашингтона да реализује Велики Курдистан и курдски коридор у региону.
„Овај документ допринеће, не само потпуном уклањању америчког присуства у Сирији, већ ће створити погодно тло за заједничко супротстављање ових држава америчкој субверзивној делатности у Ираку“, рекао је Перинчек.
Русија је, према речима политиколога Јевгенија Бења, споразумом потврдила да контролише ситуацију на Блиском Истоку.
„Важна је информација да је после састанка Владимир Путин обавио телефонски разговор са сиријским председником Башаром ел Асадом, обавестио га о резултатима и постигнутим договорима и да их је Асад прихватио. То је кључно, јер се сиријска армија налази у директном додиру са турском војском. Мислим да је овај састанак заиста преокренуо ситуацију и решио бројна питања“, сматра он.
Руска победа или компромис са Турском
Према мишљењу Слободана Јанковића, аналитичара београдског Института за спољну политику и привреду, споразум јесте компромис, такав да Ердоган својој јавности може да прикаже како је нешто добио у Сирији и да у том смислу скрене пажњу са својих ранијих изборних неуспеха на локалним изборима, као и са негативних трендова у економији.
„Њему је, због унутрашње политике, била потребна нека победа и зато је и отпочео интервенцију у Сирији, која је у одређеној мери била одобрена и од Русије и од САД, које су Турску заштитиле у Савету безбедности. Сам споразум поприлично је ограничио домете интервенције и види се да је највећи добитник управо Сирија, односно Русија, као главна сила која усмерава главне токове на терену у Сирији“, објашњава Јанковић.
Да није било руског посредовања, наглашава наш саговорник, сиријска војска се не би, након седам година, вратила на север и североисток земље.
„Турска је у Сирији постигла одређене војне успехе. Иако је, захваљујући руској интервенцији, спречена њена интервенција 2016. године, она је наредне године заузела Африн, и то је до сада била једина сиријска територија коју контролишу турска војска и протурске паравојне формације“, подсећа Јанковић.
Оно што је важно је да ова, трећа по реду, турска интервенција није резултирала заузимањем широког појаса до сиријско-ирачке границе, на заузетим територијама нема већих градских центара и што територије под контролом Турске остају неповезане.
Шта ће се догодити са Курдима?
Велико је питање, наглашава Јанковић, каква је будућност Курда, који се већ исељавају са територије коју су заузеле турске трупе.
„Њихове јединице и даље контролишу значајан део Сирије, источно од Еуфрата, ка Ираку. Све време се говори да је потребно направити нови устав, како би се дефинисало ново унутрашње уређење Сирије након рата, и ту ће Курди сигурно добити неку врсту аутономије. Питање је само хоће ли добити једну аутономну јединицу или више њих“, каже Јанковић.
Курди би, каже политиколог Јуриј Швиткин, требало да схвате да су остављени од стране САД као таоци и да је то могло довести до погибије њиховог цивилног становништва.
„Зато је и разрађен механизам који је претпостављао заједничко патролирање руске војне полиције и сиријске армије и повлачење турских јединица на безбедно растојање. Ако се меморандум буде поштовао у потпуности, то ће обезбедити територијалну целовитост Сирије и миран живот целокупног становништва“, оцењује он.
Према мишљењу Карине Геворгјан, стручњака за Блиски исток, током идуће недеље очекује се заседање сиријске Уставне скупштине, на којој ће Курдима бити омогућено да искажу свој политички став:
„Мислим да су они и разговарали о овој могућности током преговора са Дамаском, уз посредништво Русије. Асад не жели културну аутономију за Курде, међутим, могуће је да се руска страна постара да докаже Дамаску да је то неопходно, имајући у виду реалну ситуацију. И Курди ће морати да преузму одговарајуће обавезе. Кључни играчи су посвећени територијалном интегритету Сирије, тако да никакве сепаратистичке иницијативе Курда неће бити прихваћене. Мислим да су они на то већ пристали“.
