Док потписује књиге на штанду издавача, компаније „Новости“, и у препознатљивом издању, са шерлоковском капом, стрпљиво се фотографише са читаоцима разних генерација, питамо га како се улази у овај избор, шта је препоручило нових 80?
„То ни ја не знам“, одговара песник. „То су неки критеријуми који баш нису доступни нашој свести, то шта све сећање издваја, а преко чега прелази и заборавља. Дошао сам на идеју да оно што смо заборавили и није важно. И то је утолико објективнији суд што о томе не одлучујемо ми, јер израња нешто што нисмо ни помислили, онда кад се догађало, да ћемо запамтити“, открива Матија.
Кажете да сећање има високе критеријуме.
— Изгледа да је оно што памтимо било достојно да се запамти, па сам помислио да је достојно и да се овековечи. Нисам у младости мислио да би то могле бити песме. Али поезија је у наше време проширила своје територије и сада пишем лакше него што сам писао у младости.
И овде, као и у првој књизи, портрети су пријатеља, људи који су вам обогатили живот, који су вам значили, и које је „време процедило“...
— Та зрна која су остала на том решету тражила су да буду записана. нисам ништа измислио и био би велики грех да сам ставио у уста неком нешто што није рекао. Све је ово веродостојно. А у ствари, читава усменост наше књижевности остаје заборављена, често сами писци нису записали оно што су говорили, како су живели. Поезија се дуго бавила собом и често су то мртва слова на папиру, али као да се у наше време зажелела живота. Није чудо да су баш у наше доба толико популарни мемоари. Ово је нека врста лирских мемоара. Људи су се уморили од измишљања, фантазирања и лагања. Зажелели су се и живота, и истине, и стварности.
Сетили су се живота?
— Јесте. И почињу да се сећају тих људи и да о њима причају. И мени се просто јављају, једне сам описао, а онда се други јаве и кажу: „А што си мене заборавио?“. Нека сећања се намећу и осећате се дужни да их запишете, као једини човек који је то запамтио. А нисам сигуран да би се они сами тога сетили. Занимљиво је то да, рецимо, многи нису записали оно што су целог века причали. Та њихова усмена дела су остала незабележена, а често су била равна ономе што су писали, ако нису и боља.
Али ви сте се сетили и песме Бране Петровића коју он никада није написао?
— То је један необичан, а чини ми се за поетику важан доживљај. Био сам убеђен да је Брана написао једну песму и да сам га ја слушао кад је говорио. И кад сам га једном питао: „Како беше она твоја песма“, пошто је нисам нашао у његовим књигама, он је, како сам који стих наводио, све то одбијао, рекавши ми: „Ја никада нисам написао ту песму“. А ја сам био убеђен да сам је од њега чуо. И кад је он отишао на онај свет написао сам песму и насловио је „Песма Бранислава Петровића коју он није написао“. Написао сам је врло лако, сећајући се шта је он говорио. Да ли је могуће да је он заборавио? Или сам ја мислио да је он такву песму требало да напише?
Ни Милован Данојлић се не сећа онога што вам је испричао о Бранку Миљковићу?
— Мића ми је пре сто година испричао да је Бранко био „велика свиња“. Једном су, прича, ишли из Француске 7 и нешто су се поџевељали. Бранко, који је носио неке књиге испод пазуха, каже му да пружи руке да му насложи те књиге, до браде. „И кад сам ја то урадио и насложио их“, каже Мића, „он ми је онда ударио два шамара. Знао је да сам сељак и да ћу пре трпети батине, него што ћу испустити књиге на земљу“. Кад сам га ја подсетио да ми је то причао, рекао је: „Не сећам се“.
Говорите о истинитости. Зар она није пре одлика историје него поезије?
— На крају је испало да поезија више зна од историје, јер изгледа да поезија која лаже — то престаје да буде.
Да ли је тешко бити ризничар туђег сећања, памтити оно што су други заборавили?
— Ти други — то сам ја!
