Једна од гошћи из Египта на 64. Међународном београдском Сајму књига, књижевница и новинарка Мансура Изудин, представила је овдашњим читаоцима свој роман „Привиђења из сенке“, у издању „Геопоетике“.
Роман сложене, али добро повезане и врло занимљиве структуре, бави се судбинама људи с разних меридијана, од Блиског истока, преко Источне Европе, све до Аустралије. Њихови животи испреплетани су тако да није јасно ко је ту приповедач и ко о коме пише, али то није ни важно. Ауторка тиме сугерише на универзалност људске патње и страдања, али и самог стваралаштва.
Превирања на Блиском истоку
„Ја сам присутна у свим тим причама и свим тим ликовима, чак и у мушким. Они су у основи измишљени, али свако од њих садржи неке елементе који су везани за моју личност и за оне који су у мом окружењу. Инспирација ми је дошла када сам 2011. године посетила Праг. Те године на Блиском истоку су завладале веома тешке околности, разни масакри, пад разних лидера по арапским државама, утапање миграната... Нисам желела о томе да пишем непосредно или исполитизовано, већ сам желела да стигнем до сржи и суштине онога што се догађа“, каже у разговору за Спутњик Мансура Изудин.
Овај роман је просторно, културно, духовно неограничен, није обојен нацијом, вером, географијом, традицијом. Можемо да кажемо за њега да је интернационалан. Да ли Вам је то и била намера?
— Да, то сам и хтела док сам га писала, јер сам желела да пишем о људским страховима у неком сукобу, борби. Сви људи дубоко у себи осећају на исти начин. Желела сам романом, такође, да одам почаст разним културама и разним књижевностима. Веома волим источноевропску и средњоевропску књижевност, што се види, поред осталог, и по именима појединих ликова. Роман, притом, почиње уводном реченицом која потиче из таоизма. Сматрам да уметност и јесте то уклањање граница. Можда сам то учинила и несвесно, у жељи да се осврнем на проблем с мигрантима и границама. Можда је то био и мој ненамерни уметнички протест против света у коме се буде разни десничарски покрети.
Зверска природа бомбардовања
Један од примера те универзалности проналази се у поглављу „Пустињак у шуми“. Пишете о бомбардовању неименованог града, али код већине овдашњих читалаца то ће пробудити живо сећање на сопствено искуство, на НАТО бомбардовање Србије.
— Много ми је драго што то кажете, јер сам у том поглављу хтела да кажем да су сви градови исти у тренутку уништења и да име града, и то где се он налази, не треба да буде важно, јер је то напросто град који је пред својим уништењем и нестанком. То може да буде Дрезден, Багдад, Београд, било који град који је био изложен дивљачком бомбардовању. Напросто, у том тренутку су и небитни разлози због чега се бомбардовање дешава, јер је нагласак управо на тој зверској природи бомбардовања. Оне који то раде не занимају цивили над којима пљуште бомбе. Док сам писала роман, то је био свакодневни призор у сиријским градовима.
Медијски извештаји о страдању цивила у Сирији, Јемену и другим земљама углавном се своде на статистику, на податке о броју жртава и материјалној штети. У романима попут вашег, људске судбине постају конкретне, посматрамо их под лупом и то код нас буди истинско саосећање с онима који страдају.
— Слажем се с вама да је управо то улога књижевности, јер је врло тешко из вести појмити све оне детаље који чине живот тих људи. Веома ме је погодило све што се дешава у Либији, Сирији, Јемену — нестајање градова и уопште муке кроз које пролазе људи тамо. Нисам, међутим, хтела о томе да пишем на документаристички начин, или да пишем о неком посебном граду, већ сам хтела да пишем уопштено о том тренутку нестанка. Хтела сам да пишем и о појединцима, о страхотама које је преживела јунакиња Амидија у детињству, о ономе што је преживео Пустињак у шуми. Он је, рецимо, обичан библиотекар, са сасвим обичним сновима о књигама, читању и писању, који се одједном нађе под рушевинама и покушава да се бори против смрти својом маштом, замишљајући своје могуће претходне животе, а не оно у чему се стварно налази.
У једном поглављу приказујете неименованог вођу и његове последње дане. Та прича о смени режима упућује на размишљање о варљивости и пролазности идеологија. Да ли је у вашем делу света и даље доминантно веровање народа у вође, у идеологије?
— Мој опис вође је, заправо, подсмевање. Они који га чувају зову га Спаситељем, и он то доживљава озбиљно, али они тај назив употребљавају с подсмехом. Таква врста вођства само привлачи несреће и сукобе, а такве вође обично заврше на неки врло агресиван начин. Пошто је глупост, нажалост, једна од основних људских особина, такав систем заправо никада не престаје да постоји, већ просто иде укруг и јавља се на различитим местима, чак и на оним где таквих случајева раније није било. То сада видим и у западним земљама. И то ми је било велико изненађење, јер смо раније били убеђени да су одређена друштва превазишла такав начин вођства.
Револуција није права промена
Видимо како се то дешава у демократским, развијеним друштвима, у свим деловима света. Како то да превазиђемо, шта каже уметник?
— Потребно је да захтеви народа буду широко распрострањени. На пример, када се масе окупе и када се догоди револуција, с њом дође и нека промена. Међутим, неки примери указују на то да револуција није прави начин за промене.
Много је револуција последњих година које су се показале као лажне...
— Мислим да то није случај само данас, него да је тако одувек. Врло је тешко да револуција донесе успех на дуже стазе. Сећам се да сам се, кад сам боравила у Прагу 2011. године (била сам тамо четири месеца после револуције у Египту), била веома срећна и оптимистична. Једна моја пријатељица, Чехиња, старија од мене, рекла ми је тада да не жели да ме разочара, али да не треба превише да се надам: након толиких година од чешке револуције, и даље има корупције и проблема којих је било и раније. Промене су се десиле само на нивоу форме, али се суштински све понавља. Тих њених речи сам се сетила много пута током протеклих осам година.
