Остаје да се види колико нови лидер Аргентине, Алберто Фернандез, има харизму као неки други у Латинској Америци, попут Ева Моралеса или Николаса Мадура, који су у стању да се наметну као личности, иза себе окупе народ и крену у неке дубље унутрашње реформе.
Овако минуле изборе у Аргентини и чињеницу да су се „перонисти“ вратили на власт за Спутњик коментарише Милисав Паић, некадашњи амбасадор и председник Српског спољнополитичког круга.
Вишедеценијска криза
Фернандез је освојио 47,79 одсто гласова, испред Макријевих 40,71 одсто, са више од 90 одсто гласачких листића пребројаних у недељу увече. Са освојених преко 45 одсто гласова, кандидат левог центра победио је у првом кругу, преноси Ројтерс.
Милисав Паић подсећа да је Аргентина већ деценијама практично земља која је у сталној кризи. Она је имала неколико банкрота, а деведесетих година ММФ је после издашне помоћи Аргентини створио тај неолиберални модел и уведена је нова валута која је била везана за долар. Међутим, тај пројекат је након годину или две пропао, а Аргентина је ступила у нови период економске неизвесности.
„Ова промена власти показује да тај модел који Запад подржава у Латинској Америци не даје никаква решења. Земља је практично под патронатом ММФ-а и Светске банке, и питање је колико нови председник има маневарског простора да у тој земљи спроведе неке реформе. Наиме, аргентинско друштво је друштво великих неједнакости. Том земљом већ годинама владају разне олигархије и у таквим условима земља која је сада већ дошла на 45 милиона становника једноставно никако не налази начина да изађе из те дубоке социјалне и политичке кризе“, каже Паић.
Сужен маневар за промене
Према његовим речима, очекивано је да ће нова власт предузети неке мере да би се олакшала социјална ситуација у Аргентини и да би се на неки начин спровеле промене које би давале већу социјалну сигурност, али маневарски простор новог председника је сужен, с обзиром на то да је та земља у „маказама“ ових финансијских институција, и он тешко да може да оствари неке програме социјалне правде за које се залаже без подршке ових институција.
„Аргентина је већ одавно исцрпела своје резерве, иако је то земља која би по својим природним и људским ресурсима требало да буде једна од водећих земаља, не само у Латинској Америци него уопште на ширем међународном плану, јер је Аргентина између два светска рата била трећа или четврта земља по богатству. Наравно, за неке озбиљне промене потребна је и нека спољна подршка, а питање је да ли та подршка може да стигне, и од кога. Верујем да ће нови председник улити неку нову наду становништву, али та његова победа од 47 према 41 одсто гласова говори да је земља поларизована и да новим властима сигурно неће бити лако да на неки начин стабилизују пре свега економску, па и социјалну ситуацију у земљи и да јој отворе неке нове перспективе“, примећује Паић.
Нешто оптимистичнијег става је Триво Инђић, бивши амбасадор СРЈ у Шпанији, који верује да се након управо окончаних избора у Аргентини очекују промене, пре свега у области економије, као и стабилизација економског система.
„Претходни режим је оставио велике социјалне разлике, а то је политика у оквиру неолибералног система која је последњу деценију захватила и Латинску Америку, са идејом да се они режими који су желели промене, почев од Перуа, Боливије, да не говоримо о Венецуели, ипак на неки начин гурну у страну. Све то иде уз велику асистенцију САД и њихов огроман притисак на те режиме, а што се може видети и на случају Ева Моралеса у Боливији, а не само Венецуеле. Дакле, верујем да Аргентину очекује један други модел економије, јер перонизам је познат по већој државној интервенцији, бар је то била досадашња традиција свих перонистичких влада, иако ни то није један јединствен, завршен концепт политичког система јер ту постоје мешавине елемената слободног тржишта и јаких интервенција владе, али исто тако и давања већег значаја учесницима социјалног дијалога, пре свега синдикатима“, оцењује Инђић.
Битка против сиромаштва
Аргентину, верује Инђић, очекује велики пут економске стабилизације и смањења социјалног сиромаштва. То сиромаштво захватило је и друге земље у Латинској Америци, што се посебно види у случају Чилеа, где је постојао један наводно изузетно ефикасан неолиберални модел, али су социјалне разлике толико ухватиле маха да данас ту земљу потресају масовни штрајкови и захтеви да се одустане од тог ригидног либералног система.
„У Аргентини ће бити проблем конституисања влада и проналазак партнера у власти који би омогућили дугорочнију политичку стабилност. Дакле, перонисти би морали да рачунају на један део левичарских покрета у земљи уколико желе да је уведу у систем који би земљи могао да донесе стабилизацију и економски опоравак“, категоричан је Инђић.
Милисав Паић је пак мишљења да остаје да се види колико нови лидер Аргентине Алберто Фернандез има харизму као неки други у Латинској Америци, попут Ева Моралеса, па чак и Мадура, који су у стању да се наметну као личности, иза себе окупе народ и крену у неке дубље унутрашње реформе.
„У сваком случају, показује се да је тај модел који се намеће из одређених центара моћи и међународних финансијских институција у Аргентини претрпео пораз, а ја се надам да ће то овог пута бити нешто трајнијег карактера“, закључује Милисав Паић.
