Београд се, по аеро-загађењу, за примат бори са Пекингом, Њу Делхијем, Џакартом... Раме уз раме са нашим главним градом су и многи други градови у Србији, али и Сарајево, Скопље... Неславни списак који се ових дана често види по медијима је подужи јер на целој планети загађења у ваздуху, под одређеним климатским условима, стварају смог. Човечанство плаћа данак индустријској револуцији. Девет од десет становника у свету је изложено изузетној загађености ваздуха, што повећа ризик од можданих удара, болести срца, карцинома плућа, упозорава већ годинама Светска здравствена организација (СЗО) и констатује да се сваки четврти смртни случај у свету доводи у везу са загађењем ваздуха. Пре три године највише таквих смртних случајева по глави становника било је у Туркменистану, Таџикистану, Узбекистану, Авганистану, Египту и Кини.
Михољско лето овог октобра ни на градским шеталиштима у Србији не мирише на печене кестене, ваздух је „обогаћен“ опасним честицама ПМ2,5 и ПМ10. Без обзира на готово летње температуре и сунчане дане, или боље рећи, баш због њих, без кише, која би их „опрала“, и кошаве, која би их одувала, ове „невидљиве убице“ прете на улицама. Нису препоручљиве шетње, поготово не хроничним болесницима и деци. Саветују нам да не ветримо станове. Ни хируршке маске не помажу. Сасвим је сигурно да ни наступајуће захлађење неће само од себе прочистити ваздух. Тај загађени ваздух и магла формирају смог, голим оком још видљивији продукт савременог човечанства.
Поставља се питање ко је крив. Индустрија, фабрике, цементаре, угаљ који сагоревамо у термоелектранама, влажна дрва у пећима, котларнице са лошим димњацима, запаљене депоније и стрњике на ораницама, саобраћај...
И голим оком је видљиво да се и буквално пуше ауспуси на крнтијама са, углавном, дизел моторима које балканске земље још увозе из западноевропских земаља, истих оних које су забраниле не само старим, већ, често, и новим аутомобилима да „крстаре“ градским језгрима.
Лондон се ослободио смога
Некада је по смогу био чувен Лондон. Стотинак година касније прославио се Пекинг. Са ТВ екрана и насловница новина гледали су нас Кинези који су маске носили не само у главном граду, већ и у многим другим градовима Кине, државе са годинама већ најбрже растућом привредом.
Српска и привреде балканских земаља никако да се инфицирају клицом тог убрзаног економског напретка, али по аеро-загађењу смо ових дана чак престигли друге земље, или је заправо реч само о томе да су и код нас постављени уређаји који га очитавају. И да је коначно о загађењу почело отворено да се прича.
Лондон се ослободио свог смога. Њихови политичари озбиљно размишљају о томе како да им се не врате сиве године. И Кинези су озбиљно почели да се баве својим аеро-загађењем.
Пре две године, у Кини је у граду Сиану саграђен пречишћивач ваздуха у облику торња висине 100 метара због чега је сматран највећим постројењем такве врсте на свету. Научници са Института за заштиту околине при Кинеској академији наука тврде да тај систем дневно производи 10 милиона кубних метара чистог ваздуха, известио је тада, преносећи кинеске медије, портал Градња.рс, наводећи да је у огледном подручју, које се протеже на 10 квадратних километара градске површине, ниво смога смањен на умерен ниво, чак и током оних дана када је иначе веома велико ваздушно загађење.
Кинези, такође, поред Кинеског, граде и својеврсни „зелени“ зид, чија је превасходна намера да спречи ширење пешчаних олуја. Идеја је да до 2050. године засаде зид од дрвећа. У једном од највећих еколошких подухвата на планети, започетом 2003. године, до 2050. треба да буде посађено више од сто милијарди стабала, претежно бреста, чија ће дужина бити више стотина хиљада километара. Тај зелени појас уз Пут свиле, мрежу караванских путева, кинеске власти граде у партнерству са Уједињеним нацијама.
Све кошта и то много
Ових дана медији пишу да се у Сарајеву размишља о пројекту „Weather Generator“, који тај град треба да заштити од смога, а његов аеродром од магле.
Реч је о ЛЛЦ технологији, оригинално развијеној у СССР-у током седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, коју је професор Јуриј Ткаченко у Уједињеним Арапским Емиратима усавршавао и дошао до тога да се делује на локалне процесе у атмосфери, чиме се постиже спречавање магле и смањује загађење ваздуха у градовима. Портал „Кликс“ наводи да се том технологијом, такође, редукује влажност, постиже заштита од пешчаних олуја и повећавају количине падавина. Наводно, та технологија је примењена у Абу Дабију, Дубаију и Москви, а пет таквих станица би у Сарајеву „разбило“ загађења и маглу.
Не треба сумњати да ће нове технологије помоћи и у спречавању аеро-загађења, али све то кошта.
Негативне последице загађења нису само повећан број оболелих и умрлих. Лечење и губици људских живота коштају, и друштво, и државу. Зато би они који креирају државне политике морали да се позабаве доношењем мера које ће спречити стварање аеро-загађења. У сектору термоенергетике у Србији се већ ради. А загађени су и градови у чијој близини нема котлова термоелектрана које спаљују угаљ. Загађење ваздуха је достигло црвени ниво и пре него што су стартовале градске топлане...
Ова лицитација ко (ни)је крив могла би се наставити унедоглед. А одговор је једноставан. Криви смо сви, па чак и када се не возимо у аутомобилу чији ауспух „обогаћује“ ваздух, када не палимо стрњике у пољима, када смо уградили филтере на постројења фабрика... Увек се може више. Креатори државних политика су ти који треба да обезбеде услове да до аеро-загађења уопште не долази. Можда то неће моћи да се постигне преко ноћи, али важно је кренути. Уместо индивидуалног треба развијати јавни превоз, треба кажњавати све који загађују животну средину, не само ваздух, сваког појединца, а децу треба учити да је ово једина планета коју имамо.
