Велику заслугу за срећан епилог туробне породичне драме има и шеф српске дипломатије Ивице Дачић. Заједно са амбасадором Србије у Ирану Драганом Тодоровићем, он је на највишем међудржавном нивоу издејствовао да се испуни пресуда турског суда од пре четири године и да деца поново буду са мајком.
Дачић је заслужио данас похвале чак и од оних који се ни у чему не слажу са њим. Тако налаже начело људскости, ишчезло из наше политике.
Шта је велики догађај?
Овај „мали“, дирљиви догађај морао би бар у једном дану да засени „велике теме“ — геополитичке ломове, међународна позиционирања Србије, регионалне битке, европске и евроазијске перспективе, кинеске путеве свиле, америчке услове, несврстане...
Све су то послови шефа дипломатије, али је у сваком времену и у свакој земљи највећа дужност да деца буду срећна. Независно од идеологија и политичких превирања.
Деца Славице Бурмазовић данас су насмејана, све троје. И то је то.
Зато је важно да сви којима су пуна уста политичке културе похвале Ивицу Дачића. Чак и ако су му љути ривали. Чак и ако му замерају што је у власти са Вучићем или су на њега љути јер је био у власти са Тадићем. Чак и ако им смета његово певање, манири, милошевићевска прошлост, нагласак кад прича на енглеском језику...
Неће пасти круна главе
Нека дела заслужују признање без обзира на то што ће се већ сутра све заборавити, а политичке битке наставити још већом жестином.
Нити ће владајућим партнерима пасти рејтинг ако данас јавно честитају Дачићу, нити ће политичким противницима пасти опозициона круна с главе ако за тренутак пруже руку министру иностраних послова.
А бар на један дан, када би се то десило, Србија би постала нешто нормалнија и здравија земља. И сви би у том случају добили поен.
Бар на један дан, људскост би била јача и гласнија од одвратних политичких ратова који дубоко поларизују и деформишу државу.
Јер деца су се вратила кући. И то је то.
