Када је реч о на пример убиству српских или иностраних новинара у ратовима на простору БиХ и Косова, Американци нису никада били тако ажурни да захтевају проналажење починитеља. А новинари су само радили свој посао и за разлику од браће Битићи нису ратовали ни на чијој страни.
Колумнисткиња листа „Недељник“ Љиљана Смајловић каже да када се страна држава меша у одлуке неке земље то никада није из филантропије, нити због виших вредности, већ искључиво из намере да се наметне само оно што је њима у интересу.
„У случају браће Битићи, Американцима се мора признати право да се боре за то да се реши убиство њихових држављана. У исто време, када год се овде мешају, Американци се позивају на своје вредности и идеале, али искључиво када им то одговара“, каже наша саговорница.
Лицемерје Запада
Смајловићева подсећа да када је убијен Славко Ћурувија, њима је одговарало да то ставе на терет тадашњем режиму, а када су амерички пројектили током бомбардовања убили новинаре РТС, одбили су сваку одговорност тврдећи да је реч о некаквим пропагандистима као дозвољеном циљу.
„Иста ствар је са Косовом. На Косову је убијено седам српских и седам албанских новинара за време и после ратних дејстава. Никада Американци нису рекли властима у Приштини: ’Пре него што вас признамо као државу, или учинимо ову или ону услугу, морате да макар започнете истрагу о убиствима новинара‘. То лицемерје Запада је важно, јер овде њихова пропаганда успешно гура тезу да нам желе само добро. И притискају нас са намером ’да нама буде боље‘, а критикују нас ’из најбоље намере‘. Ја мислим да то нису најбоље намере“, каже она.
Новинар и публициста са Косова и Метохије Живојин Ракочевић каже да оног тренутка када је наш живот овде на Балкану постао мање вредан него живот човека у Паризу и у Лондону уништена је идеја о просвећеној Европи и светињи живота.
Нема баланса у злочину
„Идеологија, моћ и интереси учинили су да случај браће Битићи постане тема најмоћније војне силе, али се готово ништа не говори о људима који су радили свој посао, рецимо новинари, не наносећи зло никоме, а били су убијени. Када видите лица њихових супруга, браће, деце, она говоре само једно: ’Ово што се нама догодило нико не сме да доживи!‘. Они не траже освету, док политичари најављују реванш, јер том демагогијом задржавају власт и моћ и није их брига за последице. Понављам, недопустив је баланс у злочину, убили сте једног човека, убили сте читав свет, а они који праве равнотежу у злочину и који тврде да наши животи не вреде исто спремни су и припремају се за нове несреће и за њих је мир неприхватљив“, категоричан је Ракочевић.
Подсетимо, новинар Александар Симовић отет је у Приштини, а затим убијен. Његов колега Момир Стокућа убијен је у свом стану у Приштини и то после доласка НАТО трупа. Ни убиство албанског новинара Џемајла Мустафе никада није расветљено. Ни до данас се не зна где су нестали новинари Ранко Перенић и Ђуро Славуј, иако је годинама било различитих трагова. Истрага о њиховом нестанку никада није доведена до краја, нити до потенцијално одговорних за њихов нестанак, већ је обустављена.
