„Пре две године нисмо ни помишљали да ћемо се овиме бавити“, рекао је Мајкл Д. Ворд, професор хемије са Универзитета у Њујорку.
У послератним савезничким обавештајним извештајима које су проучавали Ворд и његове колеге, немачки научници тврдили су да је њихов инсектицид, који се сада назива ДФДТ, ефикаснији од ДДТ.
Савезнички званичници одбацили су те тврдње као глупости, посебно с обзиром на грозне ратне поступке „Хехста“, немачког произвођача хемикалија који је развио тај инсектицид.
Компанија је присиљавала становнике земаља које је Немачка окупирала да раде у њеним фабрикама и тестирала је хемикалију на затвореницима концентрационих логора. Инсектицид је био заборављен деценијама.
Чини се, међутим, да научни рад др Ворда и његових колега, који је овог месеца објављен у чланку у часопису Америчког хемијског друштва, потврђује немачке тврдње.
Заборављена хемикалија убија комарце за само четвртину времена у односу на ДДТ, преноси хрватски „Експрес“.
ДДТ, који се у почетку сматрао чудотворном хемикалијом, свуда се користио након Другог светског рата, све док се 1960-их људи нису забринули за животну средину.
Иако су га многе нације забраниле 1970-их, у неким земљама се још увек употребљава.
Године 2006. Светска здравствена организација одобрила је употребу ДДТ у контроли маларије, пре свега за прскање унутрашњих зидова.
То су, иначе, много мање количине од оних које су пољопривредници користили у прошлости.
ДФДТ убија брже
Чини се да би се смртоноснији ДФДТ могао употребљавати у још мањим, можда сигурнијим дозама. То би службама јавног здравства омогућило наизменично коришћење инсектицида како би се избегло развијање отпорности на ДДТ код комараца.
Али да ли би данас неко ризиковао време и новац потребне за утврђивање може ли ДФДТ бити сигурно и делотворно средство против маларије и других болести које преносе комарци, попут зика вируса, денге и жуте грознице?
„Донатори, владе, они не желе да се излагажу негативним реакцијама јавности, чак и ако су неоправдане“, рекао је Барт Кар, коаутор студије.
Делотворност ДДТ као инсектицида први је 1939. открио Пол Херман Милер, швајцарски хемичар. Инсектицид је патентирала његова фабрика у Базелу. ДДТ је контактни инсектицид.
„Инсекти морају да ходају по кристалима да би умрли“, рекао је др Кар.
Након што се ДДТ апсорбује кроз стопала инсекта, веже се за нервне ћелије, узрокујући да се они заглаве у положају „укључено“ и страдају. Инсектицид нема такво дејство код сисара.
Сједињене Државе и други савезници лиценцирали су ДДТ и производили га за контролу маларије и тифуса током Другог светског рата. Након рата, ДДТ су широко користили пољопривредници и током година попрскано је два милиона тона овог инсектицида. Светска здравствена организација успела је до 1955. искоријени маларију у неким деловима света, али многи су комарци након тога развили отпорност и вероватно су је генетски пренели на потомство. Болест се вратила.
Тренутак пада ДДТ био је објављивање књиге „Тихо пролеће“ Рејчел Карсон из 1962.
Књига је била најава еколошког покрета, документујући еколошко уништење неселективном употребом инсектицида.
Молекули ДДТ опстају деценијама и накупљају се у животињама при врху прехрамбеног ланца.
САД су забраниле ДДТ 1972. године, а после њих и многи други.
Шта су показали спирални кристали
Др Кар и др Ворд сматрају да би исход могао бити другачији да су уместо њега употребљаване материје које су развили нацистички научници.
Хемичари са Универзитета у Њујорку истраживање су започели без икаквог интереса за инсектициде.
Проучавали су састојке које се кристалишу у искривљеном спиралном узорку. Један од начина препознавања таквих молекула је скенирање унутрашње мреже слика кристала.
Открили су да ДДТ показује карактеристичне одсјаје спиралног кристала при осветљавању поларизованом светлошћу.
Ђингсјанг Јанг, научник с истог универзитета, почео је да узгаја кристале ДДТ и пронашао очекиване кристале, али и збркане, хаотичне узорке.
„Било је неких организованих и неких хаотичних“, рекао је др Кар.
„Нисмо очекивали ове друге облике, другачији распоред молекула у кристалу. То науци није било познато“.
То је довело до следећег низа експеримената.
„Будући да имамо два облика“, рекао је др Кар, „било је природно питати — који је од тих облика био историјски убица инсеката?“
Показало се да је хаотични облик смртоноснији. Истражујући најраније податке о ДДТ, ови су хемичари наишли на спомињање ДФДТ.
Дифлуоро-дифенил-триклоро-етан истих је молекула као и ДДТ, осим што атоми флуора замењују два хлора.
Немци су развили ДФДТ барем делимично како би избегли плаћање лиценце за ДДТ Швајцарцима, али је могући разлог и то што су хемијски састојци за ДФДТ, иако тада знатно скупљи од оних за ДДТ, били лако доступни у ратној Немачкој.
Како се ДДТ употребљава на Западу, ДФДТ је заборављен, чак и након што је Пол Херман Милер, који је 1948. за рад с ДДТ освојио Нобелову награду за медицину, похвалио ДФДТ, напомињући како брже убија комарце.
Да ли би нацистички отров искоренио маларију
У огледима на Универзиту у Њујорку ДФДТ је убио половину подвргнутих комараца за око пола сата, док је ДДТ требало неколико сати.
Због тога се доктор Кар пита: да је ДФДТ коришћен уместо ДДТ, да ли би то до 1955. довело до искорењивања маларије, пре развоја отпорности код комараца?
Савремени стручњаци за употребу инсектицида сумњичави су према изгледима да је ДФДТ решења за маларију, указујући на сличности у хемијским структурама с ДДТ.
„Сумњам да је начин деловања ДФДТ у том погледу идентичан са ДДТ“, рекао је Џефри П. Блумквист, професор токсикологије и отпорности на инсектициде на Универзитету на Флориди, „тако да би при примени једнога долазило до појаве отпорности и на другог“.
Ако ДФДТ може да убија, потенцијално би могао да буде важан нови алат. Развој отпорности на инсектициде може се умањити привременим преласком на други инсектицид, а количине потребне за борбу против маларије су мале.
„Оно што еколози не разумеју јесте да, ако се користи за јавно здравље а не за пољопривреду, онда то има врло мали утицај на животну средину“, рекао је др Гублер.
